„Бако, шта ћемо када ти и дека умрете?“ – Малог Дамјана и Павла су напустили отац и мајка јер немају времена за њих, одгајају их остарела бака Зора и деда Хранислав

Пролазећи уздуж и попреко крајеве у којима живе српске породице видели смо свакакве ситуације. Једне живе у скромним условима. Друге породице су сиромашне. Треће у крајњој беди. Ипак, најтеже је када су деца остављена. Тада нас ухвати нека посебна сета. Чиста туга над којим лебди суморно питање „какви су то родитељи“. Питање је просто и логично, без намере да било кога осуђујемо, јер није на нама да судимо него помогнемо колико можемо.

Дамјан Петаковић (12) и Павле Петаковић (9) из малог села Дружиниће у општини Сјеница су остављена деца.

Отац им се тренутно лечи од болести зависности од коцкања. Пре тога, по речима његових родитеља, није имао времена за синове јер је морао да ради. Мајка, Албанка, преудала се и живи у Београду.

Да их не би социјално узело, дечаке чувају дека Хранислав (75) и бака Зора (71). Остарели. Хранислав, који овде живи од малена, више не може да упали своју балирку и грабуље. Не сеје траву на својим ливадама, које су иначе, како нам вели, лошег квалитета.

„Имамо краве, па продајемо млеко. За литар узмемо 40 динара. Скупља је вода“ – каже нам деда Хранислав.

Имају и нешто кокошака како би прехранили унуке, и купили дрва за грејање. Воду и струју имају, али и дуг од 38.000 динара. Толико су морали да дигну кредит који ће отплаћивати 6 година, како би унуцима купили најосновније потрепштине за школу.

„Шта ћемо брат и ја када вас не буде више, бако?“ – плачући често Дамјан зна да пита своју бака Зору када осећа страх јер види да су немоћни.

„Боримо се да их подигнемо и изведемо на пут како знамо и умемо“ – каже Зора, а у гласу јој се осећа стрепња, док додаје:

„Стари смо. Више смо ми за гледање и да неко о нама брине него ми да у осмој деценији подижемо децу. Али, то су наши унуци и даћемо последњи атом снаге за њих“ – одлучна је.

Дамјан више не слави рођендане. Жарко је желео да направи прославу у играоници. Некако су нашли новца, помогли су стричеви који раде у Београду. Међутим, на рођендан му нико није дошао – сви су имали обавезе и тренинге, па је торту поделио са братом.

Дечаци, сигурно бар три године зрелији од свог узраста, често знају да посматрају кањон реке Увца са чувеног видиковца јер им се кућа налази близу. Сами, гледају прелеп призор који им повремено поремете љубазни туристи, уз молбу да их фотографишу. Радо им учине.

У школу, како нам кажу, иду организованим превозом. Марљиво уче, а имају лепе оцене.

Да би своје животне услове потребно је доста. Кућа је стара. Мора се уградити ПВЦ столарија. Потребне су и две краве, фрижидер (стари леди стално), олуци, бетонске стазе, цреп, лап-топ како би пратили часове информатике. Требају им и радни столови и столице, кревети, подови (јер су „голи“ бетонски), ве-це на спрату.

Овој деци, добро деци, мора се помоћи. Мора им се показати да нису сами и заборављени. То је и суштина Хуманитарне организације Срби за Србе. Зато позивамо све донаторе, људе добре воље и оне који могу и желе да помогну. Дамјану и Павлу не можемо дати очински загрљај и топле мајчинске речи. Али, можемо показати да смо ту за њих. Уколико желите да и ви учествујете у помоћи, ОВДЕ то можете учинити.