Битка за очување српског имена, води се на месту где се српска држава рађала! Помажући породици Чоловић садејствујемо у томе

Дежева, место где се рађала и уздизала прва српска држава. Где је отпочео Нови Завет српске историје. Место где се саборовало, одлучивало и уређивало. Место где се стварала визија о путу којим треба да се ходи у будућности. Ту где се Растко Немањић, а потоњи вечни духовни отац српскога народа Свети Сава играо, одрастао и промишљао.

Где су одрастали и сви остали чланови светородне лозе Немањића. Ту одакле се кретало у многобројне државотворне и духовне битке. Сада се након осам векова ту воде неке друге битке. Битке за очување српског имена на извору настанка српске средњевековне државе. Како смо до тога дошли, питање је за многе генерације.

Како да то променимо, актуелно је питање.

Уз сам плац на ком се налази нови велелепни храм посвећен управо Светоме Сави, а у чијој непосредној близини се некада налазио Саборни храм Немањића и чији остаци су и дан данас видљиви, налази се домаћинство Чоловића.

Породица Чоловић још увек вида ране, након што их је прошле године напустио отац и стуб породице Славиша. Он је за живота водио борбу на самом југу наше државне границе, на планини Паштрик као припадник одликоване 125. моторизоване бригаде. Међутим, битку са болешћу није добио. А сада је овај локалитет бисер српске историје поприште неких других борби у чијем епицентру је управо Славишина породица.

Борбу за опстанак, као и за свакодневно преживљавање води Славишина удовица Милена заједно са дечицом Анђелом (12) и Стефаном (11). Како ће даље не знају да нам кажу. Славиша им је био ослонац, али и прави борац за бољи живот своје породице.

Сузе се сливају подједнако и са лица Славишине мајке и са лица његове супруге, док покушавамо да започнемо разговор.

Не знамо шта и како даље. Све нам је био. Трудио се, радио најтеже послове. Није заслужио овако да буде. Где је ту правда?”– предњачи у овим тужним изјавама Славишина мајка, док супруга Милена седи немо поред ње.

Ја не радим нигде. Неки пут у надницу идем када ме неко позове. Мало малине преко лета тамо у Ивањици и ишли смо да беремо сви заједно боровнице на Голији. Тамо имамо неки плац. То нам је доста помогло да преживимо – објаснила нам је Милена како се издржавају тренутно.

Анђела и Стефан су рекло би се у неким најтежим годинама, када је реч о губитку једног родитеља. Довољно су велики да разумеју све и да се сећају оца, а опет и недовољно велики да могу нешто више да помогну мајци и баки, сем неких ситнијих послова око куће.

Мало смо попричали са Стефаном о његовим жељама, и неким општим стварима како би скренули мучан ток разговора који смо водили са његовом мајком и баком.

Ја бих волео да имам фудбалску лопту. Овде имам пуно простора за играње фудбала, али немам лопту. И да вам кажем да сам добио име по нашој слави Св. Архиђакону Стефану – испричао нам је овај фини дечачић.

И води нас бака барем једном месечно у Петрову цркву на литургију – додао је Стефан.

Све што нам је испричано да су неке њихове потребе које се тичу уређења куће, на крају су обавијене првенствено бригом око тога како ће даље живети.

Знамо да неће ни увођење грејања, ни замена подова и прозора, ни куповина пластеника отклонити тугу и бригу. Олакшаће, али неће утешити.

Ипак дужни смо да урадимо онолико колико је у нашим моћима.

Дужни смо и због Немањића, и због Славише и због све неправде која се навалила на нас као народ.

Посебно у овим тешким мартовским данима када се сећамо, наново отварамо једва зацељене ране и обележавамо дане страдања. Помоћ породици онога који је страдао од последица борби у којима је учествовао у име свих нас који ову земљу зовемо отаџбином, једноставно је императив.

Позивамо вас да се нађемо Чоловићима на услузи и да пробамо да их подржимо макар на овај начин, додатним уређењем њиховог породичног дома и да ставимо до знања Славишиној дечици да се нашао неко ко ипак цени жртву коју је поднео њихов отац за живота.