Болест детета и подстанарске муке, сатиру породицу Гагулић из Осијека!

Подстанарски живот може бити изузетно тежак и непредвидив, посебно ако једва састављате крај са крајем. Бити стално подложан променљивим правилима и одлукама од стране власника некретнине у којој боравите, ствара осећај несигурности. Финансијски терет плаћања кирије сваког месеца додатно оптерећује буџет, и када је све друго у реду. Код породице Гагулић из Осијека, нажалост није све у реду. Вероватно би подстанарство било мачији кашаљ, да није тешког здравственог стања у ком се налази њихов старији син Дејан (8).

„Дејан је имао мождана крварења и сепсу на рођењу. Од тада смо у огромном проблему. Нема конкретна дијагноза за његово стање. Он је четврти ступањ тешког инвалидитета и мало мало па је по болницама. Не зна се када ће се шта десити са њим. Та бактерија шета по организму и може да нападне било који орган. Сад је последње имао проблем и са бубрезима. Изазива му бактерија велике температуре одједном. Не знају доктори више ни шта да нам кажу. Немају решење. Кажу све је до њега, ако се избори – избори се са тим. Сваки тај напад бактерије може да буде и смртоносан, јер веома је мали постотак оних који се изборе са овим.“ – забринута и очајна је мајка Диана.

Један за другим, ређају се озбиљна животна искушења за родитеље Срђана и Диану. Борбу воде сами, са једном платом, јер нема помоћи ниоткуда. Поред Дејана имају и млађег сина Данијела (5), који је на сву срећу здраво дете.

„Узели смо готовински кредит због лечења, али и да можемо да финансирамо кирију. Имамо ненормалне трошкове на све стране. Плата како дође, одмах све оде на те потребе. Сутра можда нећу имати више да плаћам стан и остадосмо на улици са тешко болесним дететом. Зато сам се и обратио вама, са конкретном молбом да нам се негде у близини Осијека можда купи нека кућа.“ –  директан је био Срђан, иначе родом из Боботе.

„Ми заиста немамо где. Једанаест година смо већ подстанари. Радо би ишли код мојих да има могућности, али они живе у јако тешким условима, без струје у 35м2. Две куће су они од породице Илић, којој сте такође купили кућу, па се познајемо. Размишљали смо о Тењи, као локацији где би волели да се преселимо.“ – надовезао се Срђан на већ речено.

Када имате своју кућу, имате какву такву сигурност и стабилност. То је место које припада само вама, где се осећате слободно и безбрижно. Власништво над сопственим домом пружа осећај контроле над својим животом и будућношћу, што су нам ови намучени људи уосталом и потврдили у даљем разговору.

„Овде нисмо никако сигурни. Сад нити желе да нас негде приме са децом, цене за још мање станове су отишле на горе и не знаш шта те чека сутра. Кућу када би добили, то би за нас све значило. И мир, и сигурност, и финансијски би нам олакшало ситуацију. Можемо да улажемо у нешто своје, а овде и кад се поквари нешто, ти улажеш у туђе. Задовољни би били са малом неком кућом, 60-70 квадрата, само да је наша, да не бринемо, али и деца да буду сигурна, да не размишљају шта ће бити сутра.“ – потврдио нам је Срђан, оно што смо већ и претпоставили да су главни разлози за њихово стамбено збрињавање.

Као што можемо да видимо из свега наведеног, бројни су разлози зашто желимо да покренемо ову акцију у којој је циљ да скућимо Гагулиће и олакшамо им даљу борбу за здравље и живот свог најстаријег сина.

Полако ћемо предузети потребне кораке ка остварњу тог циља, стога позивамо све оне које дотакне ова емотивна прича, да нам помогну, да и ову акцију спроведемо у дело успешно.