Борба за породицу са највише деце у сјеничкој општини, отпочиње изградњом куће – Обрадовићи сву наду полажу у нас

Опстанак Срба у сјеничкој општини под знаком питања је већ дуже време. Шта је потребно да би Срби опстали у тим крајевима? Први корак је свакако повећање наталитета, а затим и брига о породицама са децом. Представници наше организације, посетили су породицу Обрадовић, из малог села Градац, недалеко од Сјенице. Обрадовићи са својих петоро деце, близанцима Јаном и Витом (17), Славицом (15), Алексом (7) и Миленом (5) на бранику су ове незахвалне и неизвесне борбе за опстанак српског живља на овом подручју. Куриозитет целе приче јесте, да је ово породица са највећим бројем деце у овом крају, а да притом немају свој кров над главом.

Више него јасно је, на основу ових пар уводних речи, у ком смеру ће се развијати активности око ове породице, које ће покренути наша организација. Свакако није кров над главом једина брига. Кроз причу са укућанима, превасходно мајком Невеном која нас је угостила, јер је супруг Љубиша био у то време у руднику „Штаваљ“ на послу, упознали смо се са ближе са целокупном ситуацијом.

Кућу делимо са мужевљевом фамилијом, није наша. Додуше, они не живе овде, али када дођу преко лета, немамо простора сви да се сместимо. Није у најбољем стању. Избио је пожар на кући пре неких тридесетак година, па последице пожара покушавамо да санирамо и дан данас, једноставно је тако – утучено нам је рекла мајка Невена због услова у којима јој деца одрастају.

Због великог снега, који нас је затекао приликом посете, није баш најјасније могло да се сагледа спољашње стање целе куће. Зато смо имали прилику да видимо, како су нефункционални услови унутра, почевши од купатила, преко дневног боравка, па до три оронуле собице у којима бораве деца. Какво год да је стање, додатно је тешко, када ни то где бораве није у њиховом власништву, што уноси додатни немир свима.

Ипак, мајци Невени, најтеже пада стање најстаријег Вите, који има један облик аутизма рекло би се.

Само ми је због њега, добар је к’о душа, али му наиђу тако неки моменти, па не знамо шта ћемо са њим. Барем да имамо нешто своје, да му омогућимо да има свој мир, некако би се лакше носила са целом том муком – уплакана је била мајка Невена, одговарајући на питање о здравственом стању најстаријег Вите.

Старије девојчице су ипак у годинама, када им није пријатно баш да причају о тешким условима живота, које погађају њих и њихове родитеље. Разумемо их у потпуности. Јасно нам је све било и без разговора, посматрајући њихова лица, док су слушали наш разговор са њиховом мајком.

Тежиште смо пренели на најмлађе, који ипак и нису у толикој мери свесни свих животних околности које их окружују, па су били мало смелији у разговору на неке ведрије теме.

Ово су моје коке. Јулка, Булка и Славка, ја сам им дала имена. Са њима можеш и да се играш – открила нам је мала Милена тајну, како проводи један део свог времена.

Новопечни ђак првак Алекса, нам је потврдио да би волео да има своју собу и нову кућу:

Упознао сам доста нових другара у првом разреду. Волео бих да их позовем да се играмо и дружимо, када бих имао своју собу.

Ништа другачије, него жеље све друге дечице, којима исто питање поставимо. Жеља да се има своја собица, да се позову другари на дружење и ништа више.

Циљ нам је да покренемо и реализујемо још један велики пројекат, којим ћемо омогућити да се једна намучена српска породица, која броји највише деце у овом крају, скући и скине са себе један огромни терет који их притиска целог живота.

Неће бити једноставно, зато позивамо све наше верне добротворе, да наставе са пружањем подршке нашој организацији, онако како су то и чинили током читаве 2022. године, а ми обећавамо, да ћемо послати слике насмејаних Обрадовића из њихове нове куће до краја године.