„Чувај се, то су ти једине ципелеˮ – малишани у 170 година старој кући с великом рупом над главама

Наслов ове вести делује преувеличано, али то је сурова стварност у којој одрастају Цветановић Влајко (5), Кристијан (8) и Бобан (16). Штавише, ситуација је много гора. У овој кући из 19. века кров прокишњава, прозори се распадају и пацови им шетају по поду. Некад наиђу и на змије!

Њихова кућа налази се између омањег потока и велике шуме, у подножју Суве планине. У питању је село Доњи Душник код Гаџиног Хана. Немају чак ни домет, осим код једног прозора. Испред нас је дочекао један узвик који можда најбоље описује страшну свакодневницу ове породице:

Влајко, полако! Чувај се, то су ти једине ципеле!

Биле су то речи које упути осмогодишњи Кристијан свом петогодишњем брату који је потрчао ка нама. Речи које следише наша срца!

У разговору са овом бистром дечицом сазнали смо много тога. Иако кућа споља делује велика, они користе само две собе на спрату. Кристијан спава са татом, а Влајко са мамом. Донедавно су се купали у лименом кориту јер купатило нису имали, а и сада је незавршено.

Идемо често у шуму. Има пуно трња, али ми беремо само купине и печурке. Брат се плаши змија и гуштера, али ја гуштере некад и рукама ухватим!

Тако Кристијан препричава како проводе дане. Помажу родитељима у брању вргања које, затим, продају накупцима како би бар неки динар зарадили. Од сигурних примања имају само социјалну помоћ и дечији додатак у укупном износу од 29.000 динара. Отац Бобан, нажалост, не ради нигде, а имао је и пехова са повредама.

Додатан проблем је што имамо само монофазну струју. Да бих укључила веш машину, морамо да погасимо све друго, чак и сијалице. Инсталације су нам и три пута гореле – укључила се у разговор и мајка Зорица.

Она је из Суботице и, нажалост, рано је остала без оца и мајке. Тежак живот сачекао је и овде. Испричала нам је да укупно имају шесторо деце, али да су троје старијих пунолетни и да су отишли својим путем. Иако воли сву децу, посебно је поносна на Бобана:

Жао ми је што није тренутно ту да га упознате. Ни сметови га нису спречавали да иде у школу. Просто воли и невероватан је ђак. Зато сам му купила телефон који отплаћујем, али он је свестан да немамо и не зове никог, само некад по неку поруку пусти. Кристијан је имао цисту, али је био на магнетној резонанци и то је прошло. Водимо, ипак, рачуна да се не врати. Немаш ни да одеш код лекара. Сваки одлазак до Ниша нас кошта бар 1.000 динара.

Цветановићи немају много земље коју би могли да обрађују, тако да у башти само за своје потребе засаде кромпир, паприку и парадајз. Проблем са гмизавцима имају због старе и напуштене куће која се налази одмах поред њихове. Због велике влаге ту се сакупљају, а они то не могу решити јер није њихово.

За крај смо их упитали какве су им жеље, на шта су нам је Кристијан одговорио:

Остале су нам само по две играчке. Волео бих да добијем пушку и снајпер, а брат воли ситније играчке попут аутића.

Играчке су за дечију радост, али стварне потребе ове породице су, ипак, много веће:

Никада ниједан рођендан нисмо славили због услова. Шта да доведемо децу овде и падне им плафон на главу? Немамо одакле ни да купимо било шта да бисмо отишли негде. Много би нам значило да се среди ова кућа или да се купи друга – рекла нам је мајка Зорица.

Пошто смо се уверили у поражавајуће услове у којима живе, Хуманитарна организација Срби за Србе упућује позив свим људима добре воље да подрже нашу акцију за помоћ породици Цветановић!