Далеко од пута, иза сурових пештерских брда, четворо златних Раичевића одраста у последњој кући у селу

Седам километара од пута, лошим макадамом, кроз шуме и брда, долази се до последње куће у селу Блато у којој своје детињство проводи четворо Раичевића. Овде, где живе, чује се само лавеж паса, топот коња и ветар који цвили.

Пештерска висораван и општина Сјеница познате су по суровим условима. Тешки услови и удаљеност од школе не спречавају мале Раичевиће да буду најредовнији у школи.

На питање како иду у школу, четрнаестогодишња Миљана уз осмех одговара:

Школа нам је на 11 километара, сваког дана пешачимо. Некад нас комшија повезе ладом бар у једном правцу. Јесте мало тешко када су снег и киша, али немамо ниједан изостанак. Не бих никада пропустила физичко. Овде је супер, али ми је жао што смо много далеко, па нам нико не долази. Ја сам само једном била код другарице.

Раичевићи живе у 80 година старој брвнари у сеоској идили. Прелепа и у исто време сурова природа као да је очврснула ову породицу, па тако нико у кући нема здравствених проблема. Социјална помоћ од 20.000 динара им је једино примање, па се труде да храну за своје потребе обезбеде обрађујући земљу и држећи стоку.

Имамо девет оваца, шест кокошака и пет крава. Краве су Ђина, Дуња, Веса, Ружа и Шара. Миљана их музе, а ја их чувам, наводи дванаестогодишња Вања.

На то, најмлађи Радослав (10) узвиком додаје:

Имамо и коња! Јашем га сваког дана, сада ћу вам показати.

Раздрагана, паметна дечица, вредни родитељи, здрави сви. Рекло би се – па шта фали овим људима?! Ипак, није све тако сјајно. Превелика удаљеност од школе и свега осталог није њихов једини проблем. Село Блато у јесен и зими оправдава свој назив.

Горе су нам кише, него снег, верујте. Кад киша крене сливају се потоци и ударају директно на кућу. Једном смо морали да бежимо у шталу. Све смо ове канале прокопали да бисмо то спречили, али увек пробије. Кућа је стара, имамо дневну собу и две прохладне собице. Деца ми спавају на три кревета. Купатило немамо, већ користимо пољски тоалет и корито за које грејемо воду на шпорету. Први комшија нам је на три-четири километра. Није лако… Рођен сам овде, али због деце бих отишао. Само да смо негде ближе због њих, објашњава домаћин Србислав.

Упркос тешким условима, кућа породице Раичевић је уредна и поспремљена, а за то заслуге иду мајци Стојни. Најстарији син Мирослав (16) иде у школу у Крагујевцу, за шта морају плаћати дом 6.000 динара. Немаштина их није спречила да све рачуне редовно измирују јер како домаћин каже „то се после набере много, па како платити?“

Четворо деце треба хранити, обући, треба платити струју… Тешко да се може скупити ишта више. Стога су их обишли представнци Хуманитарне организације Срби за Србе:

Иако би сваки човек на прву лопту пожелео да се досели код њих и да проводи дане дружећи се с овом златном дечицом и чувајући животиње, ипак смо свесни да ова породица мора да се пресели негде ближе путу, школи, амбуланти… Стога ћемо се потрудити да испунимо њихову Новогодишњу жељу и да им обезбедимо нови дом. Ови фини, скромни и поштени људи то заслужују, поручио је Стефан Јечменица из организације Срби за Србе.