„Дао ми је Бог њих три да их чувамо и пазимо!ˮ – Тешка живота прича породице Јелић из Ивањице
Ивањички крај – један је од најлепших делова наше земље и надалеко познат као воћарски крај. Природа, испресецана непрегледним пољима на којима доминирају малине, купине и јагоде, приказује нам сву раскош и лепоту Србије. На сваком кораку наилазимо на споменике-крајпуташе – поређане у низу и фарбом „освеженеˮ. Ови споменици се по традицији постављају поред пута, „над празним гробомˮ, и посвећени су пострадалим војницима сахрањеним у другим земљама, односно онима којима се гроб не зна.
Oхрабрени овом „мртвом стражомˮ, која нас подсећа на прегнућа и напоре које су наши преци чинили како бисмо живели у слободи, упутили смо се ка дому породице Јелић из села Глеђица, прве породице из општине Ивањица коју је наша организација посетила.
Породицу Јелић чине отац Мирослав, мајка Зорица и три ћерке – Младена (16), Маријана (14) и Марија (11). Нажалост, тешка материјална ситуација у којој се породица налази само је део крста који Јелићи достојанствено носе.
Најмлађа Марија од четврте године живи без једног јајника, а први епилептични напад доживела је са шест година. Ћерка Младена рођена је са тешким деформитетом кичменог стуба. На крају, и сама мајка Зорица имала је тешко детињство. Постављена јој је дијгноза да је у питању церебрална парализа, која је условила ограничене радне способности.
Дао ми је Бог њих три да их чувамо и пазимо! Тај дар ме чини најсрећнијом, али због свега што им се дешавало и што се дешава стрепим за њих и њихово здравље. Деца су највеће благо које имам – упознаје нас са ситуацијом храбра мајка Зорица која сузним очима, пуним поноса, прича о својим ћеркама.
Oтац Мирослав некада је радио у Србија Шуме док је данас пензионер са пензијом од 14.000 динара. Мајка Зорица због болести не може да ради па прима социјалну помоћ од 5.000 динара. За девојчице дечији додатак износи укупно 9.000 динара.
Стари намештај, кревети на којима девојчице спавају, покућство које некако одолева зубу времена – услови живота који су далеко од идеалних. Ни спољшњост куће није у бољем стању – гола цигла, без фасаде, показује нам да је овој породици помоћ хитно потребна.
Ову кућу сам кренуо да градим пре пет година, али последње четири нисам могао да уложим ни ексер у њу јер нам готово сав новац одлази на лечење девојчица. На прегледе у Београд идемо пет-шест пута годишње – рекао нам је отац Мирослав о недаћама са којима се суочавају.
На око седам ари земље породица узгаја поврће и воће за своје потребе. Имају коња и кобилу који оцу Мирославу олакшавају обављање пољопривредних радова и служе за извлачење дрва када, понекад, иде у надницу.
Имамо дозволу од тате да јашемо кобилу, а често волимо и да помогнемо оцу када иде у надницу – говори нам најстарија Младена.
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију за породицу Јелић. Позивамо све донаторе да нам се прикључе како бисмо им, заједничким снагама, побошљали услове живота!
