Деветнаесторо Бабића живи под истим кровом у Врбасу и подсећају да је свака породица мала црква!

У Врбасу, недалеко од цркве Ваведења Пресвете Богородице, у једној кући под истим кровом живе два брата Бабића са својим многочланим породицама. Укупно их има деветнаесторо. Један брат има седморо деце и они живе на спрату, а приземље припада Александру и Тамари који имају шесторо деце. Управо њих посетила је Хуманитарна организација Срби за Србе.

Како успевају боравити у свега две-три, због прокишњавања и влаге не баш условне, просторије само они знају, али по ведрини и простоти којом плене, не би се дало закључити да им било шта тешко пада.

Јесте мало гужва за спавање јер нам је петоро деце у једној соби, али добро је. Битно је да смо сложни и на окупу – уводи нас у причу отац Александар.

Поред родитеља, ову честиту породицу чине Светлана (15), Стефан (14), Анастасије (13), Петра (10), Јаков (8), Јован (5), као и деда Никола (89) и баба Невенка (74). Скучен простор не спречава ову децу да марљиво уче и развијају своје таленте. Најстаријих троје свирају клавир, кларинет и хармонику.

Вредни су, нема шта. И, Богу хвала, здрави. Једино Анастасије има урођену срчану ману, а због короне није био на контроли, сада већ, скоро две године – додаје мајка Тамара.

Домаћин Александар ради као црквењак у горепоменутој цркви, где га понекад одмењује и супруга. Каже да другачије не би могли да опстану.

Волим радити у цркви. Да ми нема ње, не знам како бисмо. Не само у материјалном смислу. Свештеници нас подучавају да је свака породица мала црква.

Да држе до вере и традиције, видљиво је већ по зидовима куће који су претворени у праве мале иконостасе. Ипак, још више о њима говори њихов снажан и племенит карактер. Поред тога што су се потрудили да нас послуже изврсним домаћим сухомеснатим производима, сваком од гостију даровали су мали хиландарски молитвеник „Од породице Бабић на молитвено сећање.”

Бабићи држе седам коза и имају две кошнице, а Александров брат има још краву и крмачу. Свесни су да урбани услови нису баш наједекватини за тако нешто, али боре се колико могу. Скромне приходе, које употпуњују две минималне пензије и скроман дечији додатак, махом усмеравају на исхрану, па не остаје довољно за било шта друго попут одржавања технике, животног простора и, евентуалног, одвајања у засебна домаћинства.

Почели смо нешто дограђивати, али дугорочно нам то није решење. Ја бих највише волео кад бисмо купили неку кућицу у селу, а да брату остане цела ова кућа – рекао је домаћин.

Представници наше организације саслушали су жеље ове скромне породице за коју смо са неколико страна чули све најлепше. Осим куповине куће, значиле би им кошнице и покућство. Растали смо се након пријатног дружења уз наду да ће бити прилике да им помогнемо у месецима пред нама. Да би се то остварило, као и увек, упућујемо позив свим донаторима да подрже како ову, тако и све друге акције које спроводимо. У плану је помоћ за више од 200 породица у току ове године!