Док екран са којег читаш светли, светлости у једном дому нема...

Породица Златић из места Крупац, општина Пирот, броји девет чланова: мајка Кристина, отац Славиша и њихово седморо деце: Сташа (14), Дина (13), Страхиња (11), Димитрије (10), Лана (9), Јована (7) и Ђорђе (4). Последњи у низу Ђорђе, струје се ни не сећа, јер четири године, колико он има, струје у њиховом дому нема.

Ово није једна од оних прича. Свака је своја, другачија, посебна. Замисли осмех, насмеј се, једна играчка, један оброк. Додај циглу, једну, тако ћемо им обезбедити кућу која ће њима бити нови дом. Знаш да можемо.

Не окрећи главу, не листај странице, погледај их, они то наду у теби виде. Чврсто ме стежући за руке, звали су да се играмо, а играчака није било; обећавали су боље оцене у школи, иако врло добри, кажу – поправиће се.

И док је фотограф покушавао да усними све оно што речима не можемо пренети, они су се сећали добрих људи да не забораве и помену: Јована – који се са својим другарима брине да имају хране; Бојана – који је уступуо кућу у којој тренутно живе; фондацији Блиц – која им је поклонила шпорет – који није коришћен јер нема струје…

Извињавају нам се због лошег мириса који се осећа. Имају проблем са септичком јамом. Кажу, надали су се да ћемо доћи јер знају за нас. Значиле би им помоћ и у домаћим животињама – залог за неку светлију будућност.

Покушавам да руку неприметно извучем и поздравим се, а они стежу још јаче, кажу да им поново дођемо, какве год да су вести, знају да ништа не можемо да обећавамо – само да дођемо.

На излазу из куће, испраћају нас са голубом у рукама. Симбол чистоте и безазлености у чијем је облику сишао Дух Свети када се у реци Јордан крстио Онај који је дошао да овоме свету донесе наду.