Генерацијски усуд подстанарства, прати млади брачни пар из Габоша – жеља им је да се скуће у селу где су се упознали!

Малено село Габош, које се налази тридесетак километара западно од Вуковара, у своје златно доба бројало је и до хиљаду душа. Данас, као и у већини села сличног типа, траје борба за сваког становника, посебно за оне млађе старосне доби.

Перспектива је готово никаква, а широм отворене границе западних држава, једноставно маме млађе нараштаје свих етничких група, да похрле за бољим животом.

Ми смо упознали млади брачни пар, породицу Радовић, која насупрот свим тим лажним чарима западног света, жели да свије своје мало породично гнездо баш у овом селу. Није само одсуство било какве перспективе оно што је главни проблем за Миладина и Наташу. То проклетство подстанарског живота, прати их од рођења, па се сад наставило и када су решили да своју будућност граде заједно са својим синчићем Ђорђем (1).

„Тренутно живимо као подстанари у овој кући. Ту смо већ неколико година, од када смо решили да живимо заједно. Није само мука што смо подстанари, и то се прегура, нажалост кад већ морам то прво да поменем, пре свега, оно што нам уноси велики немир јесте Миладинова мајка која живи ту са нама. Жена има проблем са алкохолом и трпимо од ње свашта. Желили би да смо сами, треба нам неки наш мир, да пробамо да сачувамо заједницу. Не знам искрено колико још могу да издржим овако. Ако се ово ускоро не реши, плашим се и за своје здравље.“  – кроз сузе је почела причу Наташа, док је Миладин све то забринуто слушао и климајући главом потврђивао.

Тужно је слушати све ове приче, посебно када се тичу односа најближих, односно родитеља и деце.

„За нас троје би куповина куће значила много, не можете ни да замислите колико. Немамо ништа своје. Моји су одувек били подстанари и никад ништа нису стекли. Нисмо наилазили на разумевање ни од најближе родбине, говорим о периоду мог одрастања, па смо морали да се сналазимо и селимо. Брат је у Енглеској, а ја сам остао ту. Није ни то проблем, само да имамо свој мир, као што је већ рекла и Наташа.“ – надовезао се и Миладин.

Схватамо шта значи тескоба подстанарског живота. Сусрећемо се готово сваког месеца бар са једном таквом причом,  у сваком од подручја где спроводимо ову добротворну мисију. И сви сањају да имају нешто своје, где ће бити сигурни и где ће моћи у миру да  подижу своје потомство.

„Најтеже ми све пада све ово због Ђорђа. Лоше се осећам, смршала сам готово 20 кила од секирације. Желим да будемо овде, да смо заједно. Иначе бих давно отишла у иностранство да није њих. Ја бих била друга особа када би ово обезбедили за нашу породицу. Из корена би нам променили живот. Зна и Миладин колико патим због ове ситуације.“ – неутешна је Наташа.

Колико год било чудно и некоме небитно, локални фудбалски клуб значи доста за младе који су још увек у селу, па је све то увезано. Био је на ивици гашења, па је поново покренут. Миладин игра за клуб и то доста добро, најбољи је играч, а поред тога и одржава терен за скромну новчану надокнаду. Сваки вид друштвеног окупљања које привлачи младе је један корак напред ка очувању овог села и сеоске заједнице. И сваки млади човек ког овде сачувамо и задржимо, злата је вредан – пренели су нам пријатељи ове породице, каква би била додатна корист када би спровели у дело овај пројекат.

Искрено се надамо да ћемо због свих горе наведених разлога успети да обезбедимо Радовићима кров над главом, како би макар бебац Ђорђе коначно имао своју сопствену кућу, када већ његови родитељи нису имали такву прилику када су били мали.