„Идем улицама и плачем, нико неће да нас прими јер имам пуно деце“ – Драгица је самохрана мајка из Ирига, и 16 година сања да са ћеркама и синовима живи у својој кући

Пре 14 година ризиковала је свој живот да би родила. Буквално. Потписала је папир да жели да роди на сопствени ризик, мимо обесхрабрујућих прогноза. И родила је. Прво близнакиње, а онда у наредне четири године још двоје деце, такође под ризиком. Ово нам је оставило најјачи утисак када смо посетили Драгицу Раповић из Ирига, самохрану мајку близнакиња Љиљане и Жељане (14), Милана (12) и Александра (10).

Имам проблем са бубрегом, сужен ми је мокраћни канал. Болуцка некад, болуцка, попијем лек, па прође. Немам проблем са мокрењем. Раније је било страшно. Требало је на операцију да идем када сам била трудна. Трудноћа је била проблем у том тренутку, доктор ми је рекао да морам да потпишем да рађам на своју одговорност. Није се знало да ли ћу одржати трудноћу због проблема који имам, и да ли ћу остати жива. Сву децу сам родила на потпис. Задњу кап крви бих дала за њих. И од тада су ми бубрези у много бољем стању, сами од себе, верујте ми, започиње причу Драгица.

Она ради у надници тешке послове. Не бира чега ће се латити како би могла да плаћа кирију 10.000 динара месечно, као и основне потребе за децу. Прима социјалну помоћ и дечији додатак. Општина ју је одбијала за помоћ, кажу да немају новца, али ако некада буде боље да ће је имати у виду.

Са супругом сам се растала јер нисмо просто могли заједно да функционишемо. Остали смо у добрим односима због деце. Обилази, помаже. Доноси храну, одећу, шта треба за школу, измирује обавезе. Ја сам преко 10 година сама са децом. Јако је тешко овде у Срему наћи стан. Нико неће да ме прими са четворо деце, каже она.

Драгица не види себе да живи на другом месту. Рођена је у Иригу, ту су јој родитељи, брат и сестра. Све што има, и што жели да има, налази се у њеном родном месту.

Овде сам рођена, родитељи су ми из Ирига. И они ми помажу, али имају веома малу кућу и стешњено двориште где ни ауто не може да се паркира. Са родитељима живи брат са женом и двоје деце, па места нема и за нас петоро још, објашњава нам ова самохрана мајка.

А колико ју је обрадовао и истовремено потресао наш долазак видели смо када нам је веома емотивно открила колико је срећна што је се бар неко сетио.

И верујте да сам јако срећна што сте дошли. Ја сам 16 година тражила помоћ. Није ми било добро када сте се јавили. Нисам могла да верујем да би и мени неко могао да помогне. Чисто због деце, да сутра имају неку будућност, да се не пате као што сам се ја патила. Идем улицама и плачем, нико неће да их прими што их има пуно. Ја сам пресрећна што сте баш код мене дошли уопште, кроз сузе нам говори Драгица.

Драгици и њеној деци потребна је кућа. Нова или нека купљена, али им је дефинитивно потребан њихов кров над главом. Зато Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију и позива све донаторе да се одазову и помогну колико могу како би породици Раповић био обезбеђен дом који могу коначно назвати својим.