Испоручена помоћ Србима у Кучевишту
У новој акцији сталне сарадње између „Споне“ и Хуманитарне организације Срби за Србе, 4. фебруара смо наменски с даровима посетили породице Комненов, Ачковић и Нинкићев у Кучевишту на обронцима Скопске Црне Горе. Скопска „екипа“ – Милутин и Никола Станчић и Ненад Марковић, у смирај последњег радног дана у овој недељи, под благим зрацима сунца на самом заласку иза планинских врхова, прилази обронцима Скопске Црне горе. У Кучевишту нас дочекује појачање – најпре увек насмејана, вредна млађана Мирјана Нешковић, а потом и стални сарадник Драган Рајичић. Уз поздраве, “жалимо” се на чудан оссећај како нас загушене из скопског смога, реско “сече” и омамљује оштар озон који стиже у благим налетима ветра са врхова планине.
Полазимо у засеок код Комненових. По договору, уручејемо им електрични шпорет и шпорет на дрва. Ћутљиви родитељи Љупчо и Ленче окружени са своје шеторо дечице: Ивана (9), Мартин (7), Мартина (6), Драгица (5), Алек (3) и једногодишњи Спасе.
После кратког разговора поздрављамо се јер хитамо у суседни засеок, а већ нас “хвата ноћ”.
Кроз каљугу блатњавог пута “на једвите јаде” некако излазимо и комбијем са донираним апаратима долазимо код Ачковића. Њима је према претходном договору била најнепходнија – машина за прање веша. Не скривају радост и захвалност. Уз оца Бобија и мајку Ирену непосредним осмехом разгаљују нас: Матеј (6), Јелена (4) и најмлађи трогодишњи Стефан. На силаску према породици Нинкићевих, праћени све јачим лавежом паса под “опоменом” смо да би ваљало завршити испоруку, “кад већ нисмо стигли да то урадимо за видела”, како нас пецну један од сеоских шерета.
Код Нинкићева завршавамо задатак. И њима смо допремили машину за прање веша.
После заједничког “сликања” и уз стисак руке и обећање за поновно виђење, “када мало отопли…” спремамо се полазак. Испраћа нас тихи самохрани отац Срећко који уз много искушења брине о осмогодишњем сину Марку и годину дана старијој ћерци Јелени детету ометеном у развоју… На повратку задовољно смо препричавали озбиљне тешкоће које смо успешно пребродили уз помоћ предусретљивих сељана када нам се у неколико наврата у снегу буквално заглављивао комби којим је хуманитарна помоћ допремљена у Кучевиште. Што због заиста тешког, снегом прекривеног коловоза, што због изненађеног возача, били смо у озбиљном шкрипцу. Но, у извлачењу заглављеног комбија, уз физичку снагу „на гурање“ и те како су нам од помоћи била и услужна помагала, даске, слама и песак „за под точкове“… Све нам је то било смешно у препричавању свих згода и незгода, када се све добро завршило, иако та искуства нису била ни мало мала на „непознатом терену“.
