Из старе једнособне брвнаре, са врха Јелице и упркос чамотињи Чубрићи поручују да неће са дедовине!

Породица Чубрић живи у старој брвнари у селу Граб, на врху опеване планине Јелица. Од њихове куће пружа се прелеп поглед на цело Драгачево. Нажалост, у овом селу остало је свега четири активна домаћинства, а само у дому Чубрића има деце. И то четворо деце. Двоје их је чак рођено ту јер је било касно за одлазак у болницу!

Иако идилична слика пропланка на којем живе и поглед који који досеже до суседних планина истински пријају оку, испод крова тог кућерка крије се велика мука и немаштина породице Чубрић. То чак и није кућа, води се као помоћни објекат. Чине је једна собица у којој живе и једна мања остава.

Жена Славица и деца Сања (18), Маја (14), Марија (6) и Чеда (1) спавају у тој собици на свега једном кревету, поред којег на поду поставимо још један душек. У остави сам направио ‘кревет’ тако што сам на дрвене палете ставио душек. Верујте ми да немам где да складиштим ни 50 кила брашна – прича домаћин Милан.

Испуцао плафон, лоши прозори, велика хладноћа део су њихове сурове свакодневнице. Кроз кров и пукотине ветар сече као нож.

Овде ветар досади, у стању је да скине обученог човека. Купатило немамо, већ се купамо испред куће. Зато сам је обложио лимом да не дохваће вода. Пољски тоалет нам је ту на двадесетак метара. Од свих новотарија савременог света у кући једино имамо струју, а и то кад не бесне невреме и мећава. То редовно плаћам јер не желим да децу лишим светлости бар те једне сијалице коју имамо – додаје Милан.

Има Милан и стари телефон преко којег се једва чује, али не жели да купи други да би имало за децу. Од беле технике имају само шпорет и фрижидер, а воду доносе из бунара који је на преко 100 метара од куће. Ипак, код овог човека у авлији је све „под конац“ и не може се видети нити једна травка да је виша од друге. О домаћинству се брижљиво брину:

Такав сам човек, педантан. Сваки лист који падне покупимо. Увек волим ред, било да радим за себе или друге. Боже сачувај да прљаву лопату унесем у шупу. Ми, иначе, живимо од социјалне помоћи и дечијег додатка. Понекад и зарадим који динар на дневницу. Радио бих ја и више, али увек морам да будем близу куће јер ми жена и најстарија ћерка болују од епилепсије. Код те болести се никада не зна када ће им бити потребна моја помоћ.

Иако Граб припада општини Лучани, ближи им је Чачак. Најближа продавница је на 12 километара. Ова вредна породица користи и 2.5 хектара земље, од чега је обрадиво око хектар. Држе и нешто животиња.

На 20 ари имамо малине, а на седам-осам ари засејемо кромпир, лук, парадајз итд. То нам је за наше потребе, а буде помало и за продају. Имамо и девет кокошака и две свиње. Волео бих и краву да држим, али за сада немамо шталу. Што се механизације тиче, имам само старог југића. Све радимо ручно и позајмљујемо од других кад мора – каже домаћин.

Претешки услови за живот просто намећу питање да ли би се негде преселили. Они овако одговарају на то:

Никада, не бисмо ишли нигде одавде. Моји преци су ово дигли и овде су се рађале генерације Чубрића. Општина нам је обећала кућу, и ја стрпљиво чекам испуњење тог обећања. Процес мало компликује што се све ово и даље води на мог покојног стрица. Значила би нам помоћ и око покућства, трактора, прикључака.

Чубриће сигурно нико не би осудио кад би желели да живе ближе граду и цивилизацији. До њих се може доћи само лошим путем који је по било каквом невремену непроходан. Ипак, вредна је поштовања њихова одлука да остану на својој дедовини. Наше је да их подржимо.

Хуманитарна организација Срби за Србе зато покреће велику акцију прикупљања средстава за помоћ породици Чубрић. Надамо се да ће им општина ускоро помоћи око куће, па бисмо се ми фокусирали на преосталу неопходну помоћ. Позивамо све наше донаторе да учествују у акцији!