Изоловани од света, у дубини шума Пчињског округа, моле за помоћ због будућности своје деце!

Опет нас је пут одвео у једну од најсиромашнијих општина у Србији, у општину Трговиште. Намера је била да посетимо шесточлану породицу Цветковић, из забаченог села Нови Глог. Природа скоро па нетакнута, што због саме локације села, што због чињенице да у селу готово да живе душе нема. Да није четворо малих Цветковића, Јоване (11), Марије (9), Вељка (5) и Вукашина (5), тешко да би нас икад ишта навело, осим пуког авантуризма, да посетимо ове лепе али опет и изузетно сурове крајеве. Авантура је и била стићи до њих, да их упознамо тако насмејане и раздрагане. Неколико километара блатњавог планинског пута, па још неколико стотина метара пешке низбрдицом кроз шуму, вредело је прећи да би се упознали са свима њима.

Након доласка надомак трошног, а опет сходно свим околностима, уредног кућерка на падинама шуме, не можете се одупрети првој мисли која вам пада у том тренутку на памет, а то је, да ли је могуће да неко овде уопште може да живи? Изгледа да се све може. А може се и у таквим условима одгајати четворо малишана и бити довољно истрајан да не клонете под налетом свих животних мука које се ређају свакодневно.

Тежак је овај живот, мора да се човек око свега помучи, али надамо се најбољем – кратко је започео разговор отац Дејан.

Међутим, Дејан није човек који одустаје, а и такав је утисак оставио. И сат времена у његовој кожи, би био превелики терет за већину нас.

Најтеже нам је када падне снег. Онда смо одсечени од свега. Зимус смо сви добили корону, нису из општине хтели да очисте путеве, а ни да нам пошаљу лекара. Тад нам је много тешко било и једва смо издржали. Иначе је лети веома лепо овде, ту сам се и родио, природа је прелепа, али кад имате децу, другачије размишљате – забринут је био Дејан.

Дејан је пријављен да ради само половину радног времена, као помоћни радник у локалној школи у којој је његова ћерка Марија једини ђак. Да нема Марије, школа би се затворила, а и он би остао без тих скромних примања.

Ето и то је мука. Деца ми иду раздвојено у школу, прелазим колима скоро и сто километара дневно, како бих Марију оставио у тој школи, а Јовану у другој школи, јер је пети разред. Следеће године ће и Марија у пети разред, тако да ће се школа сигурно затворити, па ће и ово моје радно место укинути – малтене равнодушно је додао Дејан, свестан неизбежности целе ситуације.

Супруга Маријана је друга Дејанова супруга, са којом има близанце Вељка и Вукашина. У овом забаченом сеоском домаћинству са њима живи још и Дејанова мајка. Осим тог половичног запослења у школи, Дејан је највише усредсређен на узгој и продају кромпира. То им представља важан део прихода, и да није тога велико питање би било, како би опстали ту где јесу.

Успемо по неколико тона кромпира да произведемо, па онда са пријатељем то возим по ресотранима и пијацама за продају. Осим тога, гајимо још мало пасуља, паприке, парадајза и држимо две краве и нешто свиња. Све то само за наше потребе – објаснио нам је Дејан, како успевају да зараде за живот.

Удаљеност школе, снегови, самоћа, недостатак запослења, није било потребно закључити на који начин помоћи Цветковићима, а Дејан нам је додатно појаснио ситуацију:

Започели су моји родитељи још пре неколико година да граде кућу у селу Тибужде, које се налази на око 4 км од Врања. Укровили смо кућу, али је она још далеко од завршетка. То нам је животна жеља, да довршимо кућу, или барем да уредимо доњи спрат да се може живети и да можемо да се преселимо са децом одавде. Све би нам било онда лакше, а и ја бих сигурно лакше дошао до неког посла када сам ближе граду.

А жеље најмлађих, тако просте и скромне, а опет недостижне.

Другари нам недостају, немамо са ким да се играмо. Волели би да се преселимо у нову кућу, због другара највише – рекле су нам Јована и Марија.

Жеље ове деце су најпростије могуће. Свеле су се на потребу за присуством вршњака, са којима ће поделити своје дечије мисли, нашалити се, поиграти се и осетити шта значи имати најбољег друга или другарицу. Чак и када би занемарили све суштинске животне потребе које нам је навео отац Дејан, као довољно добре разлоге да се породица пресели у своју нову кућу, и оставили ову просту дечију потребу за дружењем и другарима, било би и више него довољно да нас мотивише да породици Цветковић помогнемо.

Фотографијама и овим текстом смо покушали макар делимично да дочарамо тешке услове живота који притискају Цветковиће. Самоћу деце, тешко да било шта може да дочара.

Све у свему се надамо да је ово довољно добро да дотакне срца добрих људи, па да у једној заједничкој акцији омогућимо да најмлађи Цветковићи коначно упознају нове другаре, који ће им долазити у госте на дружење и играње када год они то пожеле.