Још један успешно завршен пројекат

Задовољство је велико када се неки пројекат доврши. Још веће је када то нешто урадимо за неког другог, а поготово када је то за добробит дјеце. Тако смо и ми захваљујући бројним нашим донаторима успјели завршити другу по реду већу акцију у Републици Српској, а надам се да ћемо тако наставити док год иједно дијете треба нашу помоћ. Послије скупљених 2800 евра које смо послали за тракторске прикључке Миладину Екмечићу, отишла сам у Пребиловце и обишла још једном ту вриједну и честиту породицу.

Затекла сам Миладина и Сојку како припремају јесењу сјетву бијелог лука. Најстарије дијете Бојан им је вриједно помагао, а ту је била и најмлађа Божана коју је  чувала сека Бојана. Друге двије дјевочице су биле у школи, али су током моје посјете и оне стигле да се сликају за породичну фотографију. Дјеца су се брзо окупила и радознало и весело сјела са нама. Бојан физички јако личи на оца, а и полако поприма  његов „домаћински“ став што је јако похвално за тако младог дечка. Остало му је још пар испита да очисти годину на факултету али и даље вриједно помаже оцу и брине о свему као и Миладин. Остала су дјеца јако добри ученици, а док сам ја била у посјети чак је и једна петица „пала“ у школи што је одмах пријављено. Сви су добро и што је најбитније здрави су. Иако се нисам најавила да их не бих ометала и да због мене Сојка не куха, она је ипак успјела да припреми доста тога  и да ме опет доведе у ситуацију да се постидим што им сметам. Посјета је ипак прошла у добром расположењу. Напољу стоји трактор који је прешао јубуларних 100 радних сати и купљени прикључци. Миладин је купио нову фрезу, половни плуг и приколицу. Све је платио 6540 КМ. Додао је свог новца за разлику која му је недостајала и мимо наведеног је још купио неопходну куку за 250 КМ. Бојан је плуг офарбао па и он изгледа као нов. Са овиме су Екмечићи комплетирали оно најнеопходније како би се могли озбиљније бавити земљорадњом и тако рачунати на мало већи приход.

Миладин прича да је ове године имао више приноса поврћа, али да су цијене јако ниске биле (због епидемије ешерихије у Европи) тако да није нешто пуно профитирао али је задовољан и још увијек оптимистичан. Сликајући сам обишла окућницу и Миладин ми се похвалио како је успио обојити кућу у бијело,  како је дио степеница за поткровље довршио, како планира још много тога али не стиже. Јако их пуно посла чека да окућницу доведу у пријератно стање али ипак знају и воде рачуна о приоритетима. Прво треба обезбједити храну, а остало може чекати. Међутим, полако једно по једно и све се стиже када је човјек вриједан, а Екмечићи то сигурно јесу.Тако сам се опростила од Миладинове породице, срећна што смо успјели да им помогнемо, задовољна и поносна што сам дио организације која оправдава своје постојање и која најбоље илуструје како изгледа када се Срби сложе.