„Кад је дигао руку на себе, као да је однео пола мене” – трагична прича самохране мајке Николије Радевић код Сјенице

Природа као нацртана, као да су је правили најбољи светски стручњаци за анимиране филмове. Једноставно човек да стане и да гледа и да не може да се насити лепоте какву има овај крај наше земље. На коју год страну да се погледа, све је лепо. Пропланци, густе шуме, земљани путеви, по која викенд кућа и оно што је најлепше, цео предео још увек одолева људском утицају. Не да на себе. Колико ће то потрајати, видећемо. Лепо је све то да се доживи и посети на кратко, у пријатном летњем периоду, али сазнање да се у овој нетакнутој природи, далеко од цивилизације рађају и одрастају деца, и проводе живот и у суровим зимским условима, који су карактеристични за сјенички крај, ипак уноси неки немир.

Сам по себи живот у оваквим горштачким условима је тежак, а када се на то додају и животне тешкоће и трагедије, које је искусила четворочлана породица Радевић за живота, и највећи јунаци би поклекли. Ипак, то није случај са самохраном мајком Николијом. Њена породица живи у овако забаченим пределима, у засеоку Вишњево, са троје малолетне деце. Ђорђе (15), Ивана (13) и Свето (11) доживели су породичну трагедију да супруг и отац породице дигне руку на себе пре нешто мање од годину дана…

Сачекала нас је мајка Николија у црнини и двоје млађе деце, с обзиром да је најстарији Ђорђе у Крагујевцу у средњој школи. Иако разговор није одмах кренуо у том смеру, неминовно смо се морали дотаћи поменуте трагедије и питања како даље опстати и одгајати децу у оваквом окружењу, без мушке руке.

Хвала вам што сте дошли, знам ко сте. Пратимо ваше емисије на телевизији. Шта да кажем, све је још свеже и још се опорављамо од свега. Био ми је муж у депресији, али мислили смо да ће терапије које је добио да помогну. Нажалост, пробао је већ једном да дигне руку на себе, па смо га спасили. Овај други пут нисмо успели. Обесио се ту у дворишту, где га је затекао млађи син. Када је био најпотребнији деци, отишао је, као да је однео пола мене – није даље могла да настави Николија на ту тему.

Кућа је без фасаде, са две функционалне просторије. Градили су док су могли и док су имали средстава. Још једна трагедија их је натерала на тај корак. Док су деца била мала, трошни кућерак у ком су живели, запалио се због лоше инсталације.

Ево ту је била та кућа која се запалила. Срећом нико тада није био у кући. Ово што видите поред, та шупа што је покривена лимовима, ту смо живели скоро две године, док нисмо успели да подигнемо ову кућу. Није било простора за више. Волели би да преправимо мало ходник, да би добили потребну ширину и да се што је више могуће оспособи спрат, да деца имају свој простор – објаснила нам је Николија.

Приметили смо да је Николија вредна жена и да je поред претрпљене трагедије, свесна да нема места туговању и да се мора напред.

Држимо четири краве, па од продаје сира живимо. Много више снаге сам имала док је он био жив, али морамо даље. Све што човека снађе мора да поднесе и издржи, посебно због деце не смем да посустанем. Један мотокултиватор са косачицом би нам добродошао, због великих ливада које имамо, да би косили и хранили краве – у нешто позитивнијем тону је на крају додала Николија.

Видни су ожиљци на деци Ивани и Свети, тешко је остати без родитеља, поготово на овакав начин. Ниједно дете не би требало да има овакво детињство, а поготово не деца која су већ у старту својим местом рођења и одрастања лишена мноштва дечијих благодати. Жеља нам је да уредимо дом малих Радевића и да довршимо оно што је њихов вредни отац започео, а самим тим и да олакшамо животну борбу мајци Николији, како би лакше пребордила губитак супруга и омогућила својој деци иоле безбрижније одрастање.