„Када ми је тешко, загрлим своју браћу, моје заштитникеˮ – Светлана (9) из Кучевишта
У јужној подгорини Скопске Црне Горе, на петнаестак километара од Скопља, налази се село Кучевиште, које је, историјски гледано, имало велики значај за српску заједницу у овим крајевима. Деливши добро и зло са српским народом, људи са ових простора и данас сведоче о свом пореклу и роду, остајући и у новонасталим околностима, оно што су одувек били.
Уске улице, густо збијене куће, на којима је приметан чудан спој старих земљаних кућа и надограђених делова који их придржавају и проширују, показују нам да становници овог сиромашног села, живе веома тешко, па су овакве „хибриднеˮ куће сведочанство истрајности и упорности да њихова стара огњишта буду и даље условна за живот.
У једној од таквих кућа, којој смо се упутили, живи породица Срећка и Љиљане Перовић. На самом улазу у кућу, дочекују нас стари знанци Светлана (9) и Кристијан (7). Последњи пут смо их видели пре три године, када смо породици помогли куповином електричног шпорета и основних животних намирница, док смо им пре пет година обезбедили улазна врата и два прозора.
Двоје најстарије деце Анастасија (13) и Петар (12) су у школи, док су родитељи отишли у други град, на сахрану. Светлана и Кристијан дочекали су нас са осмехом и поверењем, јер смо у посету кренули са нашим сарадницима из Културно-информативног центра Срба у Републици Северној Македонији – СПОНА, који су их у последње време неколико пута обишли.
Бистрим погледом и скромним гласом, одговарају нам на почетне шале и питања која волимо да постављамо деци њиховог узраста. Позивају нас да уђемо у кућу и проведемо време са њима док се њихови родитељи не врате. Седећи на расклиматаној дрвеној столици поред старог шпорета на дрва, Светлана нас са пажњом гледа, упијајући сваку реч коју изговоримо. Укоченост тела и озбиљност којом се обраћа брату, указују нам на то да су ова деца далеко зрелија од својих вршњака, што и не чуди када видимо у каквим условима живе.
Кућа у којој живе је у основи веома стара, па је на ту основу надограђивано још просторија, а само је тај надограђени део у функционалном стању. Дечије собе у којима најмлађи Перовићи проводе највише времена скоро да су неусловне за живот, голи бетон и од влаге тамни зидови указују на сву тешкоћу одрастања у условима који нису достајни људских бића, а понајмање деце.
Волела бих када би имали купатило у кући, јер сваки пут морамо да излазимо напоље, што ме веома плаши поготово зими када је много хладно. Ипак, када ми је тешко због услова у којима живимо, загрлим своју браћу знајући да су они моји заштитници. Обећали су ми да ће изградити купатило када порасту – гласом пуним оптимизма и сестринске љубави одговара нам Светлана на питање шта јој највише фали.
Ове речи, које нас као стрела погађају у срце, говоре нам да у дому Перовића нема пуно тога, али је ту оно најважније – љубав.
Трудимо се да не заборавимо српски народ у Северној Македонији. До сада смо помогли преко тридесет породица, а ово ће бити први већи пројекат на овим просторима. Надамо се да ће донатори препознати значај једне такве акције – изјавио је Ђорђе Бојовић, члан наше организације.
Породици Перовић потребна је помоћ у виду изградње купатила, сређивања куће и набавке покућства. Хуманитарна организација Срби за Србе позива све своје донаторе да нам помогну да реализујемо прву велику акцију на подручју Северне Македоније и да пружимо нормалне услове за живот малим Перовићима!
