Кило пасуља за њих је богатство, а мишеви по кући свакодневница
Увек је тешко суочити се са суровим условима у којима поједина деца одрастају. Такав је случај и са породицом Лончина из Клубаца покрај Лознице. Живе у кући коју су добили, али неопходно је још пуно тога урадити да би ова самохрана мајка и три дивне ћеркице имале колико-толико нормалне услове. Тренутно им је највећи проблем масовна појава мишева у кући!
Мајка Драгица има неку израслину испод ока за који још увек није утврђено шта је, али сумњају да је тумор:
Ускоро идем на снимање, па ћемо видети шта је. Можда ћу на операцију. Едем је некад мањи, а некад ми затвори и цело око. Због тога ме боли глава и слабије видим. Све је почело с несвестицама – каже Драгица.
Најгоре је што због тога нико неће да је запосли, па муку муче да обезбеде основно. Од сигурних примања имају само социјалну помоћ и дечији додатак.
Верујте ми да када имам кило пасуља, ја се осећам као царица, моја деца тај дан нису гладна. Сад је, признајем, мало лакше пошто примамо оброке из народне кухиње. Немам, нажалост, никог свог ко би помогао јер сам као мала усвојена. Помаже нам само једна комшиница – наставља мајка Драгица.
Ова жена родом је из Крајине (Приједор – Бања Лука) и с мужем се растала пре пет година. Требао би да исплаћује алиментацију, али то ипак не чини редовно. О каквој жени је реч, можда најбоље говоре следеће речи:
Шта да ради мученик, не могу душу да му извадим. Кад има, он дадне.
Кућа у којој живе је у лошем стању. У једној соби је све од трске било, па је плафон пао док је једна од ћерки спавала у њој. Тада су, уз помоћ добрих људи, то мало закрпили и средили. Делује просто нестварно да у таквим условима израстају три сјајне и талентоване девојке – Адриана (11), Ивана (13) и Гордана (14).
Оне су мој понос. Одличне су ученице, певају, пишу, радосне су, паметне, посебне и, Богу хвала, здраве. Учим их да не треба да се стиде да приме помоћ, срамота је само украсти. Можда ће једног дана и оне бити у прилици да помогну другима – додаје њихова мајка.
Гордана учи да свира гитару, а Ивана црта и пише песмице. Ишла је и на такмичења. С радошћу нам је изрецитовала неколико песама које носе називе годишњих доба, а издвојићемо песму „Јесенˮ:
Иако оскудевају у многим стварима, мајка Драгица се труди да рачуне редовно подмирује. Нажалост, признаје да нема одакле да спреми Адриану да оде на рекреативну као сва друга деца:
Причам све како јесте. Кроз живот сам увек ишла истином, па како буде. Највише бих волела да, поред куће, средим плац да могу нешто да засадим и радим. Ја сам дете са села и умем. Ево и деца расту, па нек иду да продају. Нисам се школовала за директора, хоћу од свог рада и оног што знам да живим!
Жеље породице Лончина су скромне (ћерке се презивају Кораћ). Ипак, хитно су им потребни бољи услови за живот. У целој кући је бетон и доста је хладно. Један шпорет на дрва није довољан да загреју све. Од дотрајалог покућства нешто су добили, а нешто нашли. С жељом да се помогне недавно су их посетили чланови Хуманитарне организације Срби за Србе:
Трудимо се сваке године да помогнемо по бар неку породицу у лозничком крају. Уверили смо се да ову децу вреди помоћи, па ћемо с тим циљем организовати у наредном периоду низ хуманитарних догађаја у Лозници. Надамо се великом одзиву привредника и свих наших суграђана – каже Дарко Божић, представник организације Срби за Србе у Лозници.
Наша организација упућује позив и донаторима из целог света да подрже ову акцију. Хајде да будемо уз нашу децу, уз наше Адриану, Ивану и Гордану. Нека и оне у дечијој игри уживају!
Донације се могу слати на следеће начине:
