Корак по корак до свог крова
Крајем 2008. године је Хуманитарна организација „Срби за Србе“ из Републике Српске успјела обезбједити самохраној мајци Ранки Ћодо са троје дјеце, пристојан смјештај и велику помоћ у намјештају, гардероби, дрвима итд… Захваљујући пријатељима наше Организације и државним службама Републике Српске смо тада успјели обезбједити Милици (15 година), Марку и Милошу (12 година) најнеопходније што је сваком дјетету потребно.
Пошто Министарство за избјегла и расељена лица још увјек плаћа кирију за стан у којима живе, Ранка успјева да са пензијом обезбједи својој дјеци неопходно тако да осим савјета и неке „административне“ помоћи нисмо имали потребе да организујемо акције за њих. Како је криза погодила читав регион тако није мимоишла ни Републику Српску па је оправдан страх Ћода да би могао доћи дан да Министарство остане без средстава којима сада располаже за смјештај избјеглих и расељених лица. Мимо тога њихов страх је појачала чињеница да је Општина средства која је Министарство за борачка питања намјенило њима за стални смјештај преусмјерила другој породици и тако их оставила без обећаног крова над главом. Ранка је са супругом побјегла у рату из Федерације (Околина Сарајева).
Сва имовина предака која је остала је још увијек на покојном свекру. Кућа је сада само једна руина. Из читавог њиховог стања је више него јасно да ако Ранка хоће да ријеши стамбено питање својој дјеци мора покушати да прода једну или двије парцеле и са тим новцем да поправи стару кућу или да купи нешто у РС. У покушају да трајно помогнемо Милици и њеној браћи ми смо покренули и успјешно завршили мукотрпни посао прикупљања неопходне документације за оставински поступак гдје ће сва имовина прећи на дјецу који се са тетком воде као једини наслиједници иза дједа.
На посједовне листове и земљишно књижне извадке смо потрошили 119 КМ. Рочиште је одржано а рјешења чекамо па ако буде среће можда им успијемо ове године финализирати трајни смјештај који ће коначно бити њихов. Ријешавајући тај велики проблем бисмо могли препустити Милици бригу о мајци и браћи јер она већ увелико води рачуна о њима иако је и сама још дијете. Тако би породица Ћодо била једна међу првима које смо помогли у тешким моментима а која је уз нас, успјела „стати“ на своје ноге.
