Мали труд, а огроман резултат – Петровићи ће од данас имати сигуран кров над главом!

Митру Петровићу његова породица је све у животу. Беспоштедно даје цијелога себе, како би им омогућио сигуран кров над главом и нормалне услове живота. Уосталом тако и треба да се понаша један домаћин и глава породице.

Некад и сад

Имали смо прилике да се увјеримо да је Митар заиста прави домаћин, када смо посјетили његову фину породицу љетос у мјесту Горња Чађавица, које се налази надомак Угљевика, мада територијално припада граду Бијељини.

За своје насљеднике Илију (18), Госпаву (16), Анђелу (12), Сретена (7) и Стефана (4) и супругу Драгану изградио је кућу. Готово сам, могло би се рећи. Паралелно са послом који обавља као грађевинац, градио је помало и свој породични дом. Није га довршио до краја, али је урадио довољно да се сви смјесте и да чекају неко боље вријеме, када ће се опет скупити нешто пара на гомилу и одвојити слободног времена, па да се настави.

У том тренутку смо се појавили ми и умногоме скратили то чекање на нека боља времена, а на опште задовољство ових људи.

Вриједност помоћи за породицу Петровић износи: 33.210,62 КМ. Помоћ се састојала у набавци грађевинског материјала, ПВЦ столарије и основне бијеле технике (замрзивач и шпорет на дрва са чунковима) и намјештаја (кухиња, сто и 7 столица, три кревета, кревет на спрат, два ормара, сто за компјутер и столица, пет душека).

Огроман терет сте нам скинули са леђа. Свака вам част за брзу реакцију. Све што ми је требало од материјала је обезбијеђено и могао сам да кренем да радим оно што најбоље знам – да градим и правим – видно срећан и уопштено презадовољан је био Митар.

Као што се може примијетити из наведеног обима помоћи, нема утрошка за извођење радова. Није дао поносни и вриједни Митар, да се плаћа за нешто, што може и умије сам да уради. Добио је материјал и наставио је даље, а резултати су видљиви. Проширена је кућа, па је сада добијена једна велика соба. Замијенио је кров и поставио фасаду са изолацијом. Додатно је урађена и септичка јама, па је сад купатило по први пут у функцији, што је можда било и најзначаније од свега наведеног.

Као да није довољно тешко било, то што се породица мучи цијелога живота да сагради себи кров над главом и да коначно уплови у неке мирније воде, сазнали смо да је у међувремену мајка Драгана обољела од карцинома, али да се Богу хвала за сада успјешно лијечи.

Шта да радимо – Божија воља! Није то пријатно чути ни да неко кога не познајеш добије такву болест и да оболи, а камоли неко из твоје породице. Надамо се да ће бити добро. За сада је под контролом – није могао да сакрије своју забринутост Митар, због болести која им се ниоткуда увукла у кућу.

Нису стигли поштено ни да се обрадују свему што је урађено и овом животном напретку, а ето већ нових проблема, који се надовезују на постојеће психофизичко стање ћерки Госпаве и Анђеле, које, да подсјетимо, имају потешкоћа у развоју. Надамо се да ће уз Божију помоћ све бити како треба на крају.

Некад и сад

Успјели смо, како смо то и навели у нашем извештају из прве посјете, да уз мало труда учинимо много за Петровиће. Искрени да будемо, Митар је својим умијећем које поседује, учинио да наш труд буде симболичан.

На крају можемо закључити, да је још петоро дјеце добило пристојније услове за одрастање и живот.

Дугујемо захвалност као и увијек добрим људима широм свијета, који редовно подржавају наше акције, а посебно се захваљујемо нашим волонтерима и пријатељима организације из Бијељине, који никада не пропуштају прилику да узму учешћа у оваквим и сличним подухватима које спроводи наша организација.