Милијана је „дете сунце“ које сија у дому породице Кривокапић из Ужица!

Обилазећи породице које чекају на помоћ свих нас, овога пута стигли смо у Ужице. Гостољубиви, благонаклони и срдачни, такви су Ужичани. Овакав дух и гостопримство, затекли смо и на кућном прагу породице Кривокапић. Како смо се приближили њиховом дому, пружена нам је радосна добродошлица од најмлађе Милијане (4) која болује од Дауновог синдрома. Домаћини, отац Љубиша и мајка Мирјана, осим Милијане имају и Јовану (19), Ђорђа (13), Момчила (10) и Видосава (7). Нажалост, због карактера болести од које болује (Туретов синдром), најстарија  ћерка се налази у хранитељској породици.

Љубиша и Мирјана нису запослени, примају дечији додатак и туђу негу и помоћ за најмлађе дете. Отац, са завршеним Машинским факултетом је неколико година уназад био запослен и није се либио да обавља било који посао. Нажалост, ретко је имао прилику да ради нешто у својој струци. Како је у међувремену оболео од астме, радећи тешке физичке послове за које је недовољно био плаћен, схватио је да ће много више допринети својој породици ако се буде бавио пољопривредом на свом имању.

Ако се скромно и хришћански живи, с тим може лепо да се живи. Ја не пушим, не трошим на луксуз, скромно и благодарно је истакао Љубиша.

Каже да би му од највеће користи биле машине за рад у башти, конкретно, мотокултиватор са прикључцима, јер би му тако посао био умногоме олакшан, уштедео би време и више би привређивао.

Пошто је на већ постојећем пластенику у којем Љубиша узгаја поврће, најлон пукао, потребан је нови најлон за пластеник и још један пластеник, како би повећао узгој. Такоће, било би значајно обезбедити црева за систем кап по кап.

Кућа у којој живе састоји се од дневне собе, спаваће собе, кухиње, купатила и подрума у коме држе алат и оно што произведу из своје баште. Под је обложен иверицом и даскама, које баш и нису најбоље решење, па је стога потребно одрадити и бетонске подове и ламинат. Такође би било добро и ставити нове олуке.

С обзиром да живе у градском подручју, није могуће да гаје животиње.

Тражио сам дозволу од града за држање кокошака, али је нисам добио. Волео бих када би се од свињца наравила шупа, где бих могао да држим алат, а да подрум ослободим само за намирнице које гајимо и производе које направимо.

Иако га у његовом раду око имања, често омету здравствене тегобе, како личне, тако и других чланова породице, он кроз труд и борбу, пружа максималну посвећеност и љубав својим најближима.

Мајка ми је на другом крају града, сваки дан морам да је обиђем да јој дам ручак и вечеру и око ње нешто да урадим, то ми исто одузме времена. Када бих имао машине могао бих све да постигнем, објаснио нам је.

Мајка Мирјана није имала ниједну жељу, иако кухиња у којој свакодневно спрема оброке за своју породицу није баш у најбољем стању, као ни бела техника. Скромно је рекла да јој је најважније да деца имају све што им је потребно. Знајући да се дечија срећа удвостручује онда када и осмех на мајчином лицу заблиста, било би лепо да се стари кухињски елементи и бела техника замене са новим. Тако би Мирјана могла лакше и са уживањем обављати посао вредне и посвећене мајке и домаћице, каква и јесте.

Породица често због Милијане, која је недавно имала и операцију на срцу, мора да иде на редовне контроле у Београд, што представља додатне трошкове. Али то им није тешко, а како би и било, кад је она, без обзира на своју болест, највећа радост и љубав свих чланова породице. Срећу којом ово дете зрачи, немогуће је описати речима.

Све тешкоће и изазови са којима се скоро свакодневно суочавају, чини нам се да Љубиша, заједно са својом супругом, носи са лакоћом и смирењем. Даље, кроз разговор и боравећи у њиховој кући, схватамо шта је заправо извор из којег црпе духовну снагу. Упаљено кандило и иконе које се налазе у сваком кутку њиховог дома. Скоро монашке црте лица овог дивног и честитог човека и његов кротак и благ лик, сведоче о љубави према Христу. То је неисцрпни извор који они бирају и отуда потиче благодат којом одише њихов дом.

Мирјана је из Крајине, родног Грачца, избегла давне 1995. Из Београда одлази у Приштину, где се и упознаје са Љубишом, а онда их поново вихор рата носи у потрагу за срећом у Ужице. О заветном Косову и Метохији, где су и крштени, о данима проведеним у Приштини, говоре са пуно љубави. А највише о свом пријатељу и духовном оцу који их је крстио, оцу Дамаскину из Високих Дечана.

Синови, основци, прави су понос својих родитеља. Најстарији син Ђорђе, изузетно је надарено дете, учествовао је на бројним школским  такмичењима, а од руке му највише иде информатика, за коју је освајао медаље. Иако нема лаптоп на којем може да учи, овај дивни дечак, својим трудом и залагањем, ниже успехе.

Љубиша у своје синове усађује праве духовне и моралне вредности. Труди се да их научи сваком послу, како би од њих направио стабилне и јаке људе, који ће са вером и храброшћу стати испред свега што им се нађе на животном путу.

При одласку домаћин нам се захвалио срдачним, снажним и пријатељским стиском руке, пружајући нам кесу органских производа, направљених са пуно љубави. Чекао је на својој капији, све док нисмо кренули, указивајући на тај начин захвалност и благодарење на нашој посети. Дирнути овим гестом, а пре свега свим оним што смо могли да научимо од ове породице, завршили смо обилазак. Мало је, чини нам се, данас оваквих људи. Или их је ипак много, само у тишини свога дома, скромно и захвално живе, не тражећи више него што им је живот пружио. Учинимо сви заједно да се ипак њихова тишина мало даље чује, јер овакве породице заслужују подршку и помоћ свих нас!