„Много нам је хладно за спавање” – помозимо да не дочекају зиму у руинираној кући!

Упркос крвавом раду, сплет трагичних околности спречио је Зорана Филимоновића да деци обезбеди боље услове за живот. Данас у селу Мухово на Голији брине о петоро своје и двоје деце покојног брата. Живе у пар влажних собица у руинираној кући и принуђени су да траже помоћ!

Зоран се оженио тек у четрдесетим годинама. У његово село, 30-ак километара од Новог Пазара, девојке из Србије нису ни помишљале да дођу. Зато је жену Шпресу нашао у околини Скадра, њој није сметало да се пресели у удаљено планинско село.

Док ми је брат био жив, имали смо 20-30 грла стоке, радили смо пољопривреду. Много тога је вукао, а уз нас били су и родитељи. Међутим, за кратко време пре пар година најпре су поумирали отац и мајка, а онда сам изгубио и брата. Судбина се поиграла са мном и некако нисам успео да се снађем у свему томе – започиње причу домаћин Зоран.

Иако ради као помоћни радник у школи, држе нешто крава и обрађују земљу, живе тешко и грчевито се боре да прехране дечицу. За завршетак куће не постоје изгледи да ће ускоро имати средстава. На гараве зидове, буђ по собама и хладне ноћи тренутно су, поред Зорана и Шпресе, осуђени Ивана (7), Милодарка (6), Иван (5), Милица (4), Мартин (3), као и Зоранова снаја Дивна са Николом (19) и Николином (17).

Услови су стварно сурови. Зиме овде дуго трају и због снега смо често одсечени од света. Ивана нам је ђак првак и морала је зимус да се пробија кроз сметове веће од ње – каже мајка Шпреса.

До њихове никада завршене куће стиже се преко старог дрвеног мостића. Окружује их заиста прелепа природа. И док се чује жубор сеоског потока, сазнајемо за још једну невероватну информацију – да њих седморо спава у једној соби на два распала кауча и једном душеку. Немају довољно простора и ормара, па и одећу морају да држе по поду.

У кућу се улази кроз врата на којима је поломљено стакло, па морају да их крпе старом јакном. До дневне собе се стиже „гурком”, пошто је квака на старим вратима опала, а за столом се седи на распалим столицама са којих, чим се дотакну, отпадају делови.

Много нам је хладно за спавање – додају деца.

Ипак, кажу и да им је много лепо ту и да никуд не би ишли. Дане проводе у игри по ливади. Најживахнија је мала Милица која у шали каже: „Ја не идем, ја трчим.” Њена најстарија сестра Николина иде у Саобраћајну школу у Новом Пазару и одличан је ђак. Ова паметна девојка дирнула нас је својом скромношћу:

Желела бих да упишем Саобраћајни факултет, да будем војно лице или да идем у Каменицу за полицију. Наравно, ако нам финансије дозволе.

На њу примају скроман дечији додатак и очеву пензију, док Зоранова породица, нажалост, не остварује право чак ни на дечији додатак.

Имамо 27 хектара, па зато немамо право на помоћ. А верујте ми да су више брда, него што је равно. Имамо можда седам-осам хектара обрадиве површине, а остало су пашњаци и шуме – појашњава Зоран.

Недавно су Филимоновићи, захваљујући читаоцима Вести и господину Хиду Муратовићу, добили помоћ у виду намирница, гардеробе и играчака. Колико је мало потребно за срећу ове деце, показују речи седмогодишње Иване које је, том приликом, изговорила:

Хвала, чико, што си данас дошао и што си нам донео свега.

Фото: vesti-online.com

Ред је дошао и на Хуманитарну организацију Срби за Србе да покуша овој намученој породици да обезбеди што већу помоћ:

Тешка срца одлучили смо да се обратимо за помоћ. Најбитније нам је да средимо кућу, да се деца мало растерете брига. Тренутно су заиста нехумани услови. Замисао је да завршимо приземље где бисмо прешли нас седморо, а овај спрат да остане Дивни и њеној деци. Жеља нам је добијемо бар две собе где би деца могла на миру да уче и где бисмо сви имали да спавамо – пренео нам је Зоран.