Надљудска снага оца Миленка, руши све препреке ка добробити његове дјеце!
Човјек зна да клоне и пред најмањим искушењима, било да су здравствене тегобе или једноставно сплет неповољних животних околности, па да се потпуно преда чамотињи и aпатији. Потпуно супротан примјер томе је Миленко Јовић из села Јабланице, које се налази недалеко од Лопара.
Свјестан је Миленко, да се не може ослонити само на дјечији додатак као једини извор примања и да би одгајао своје четворо дјеце Драгану (16), Васу (14), Симеуна (10) и Марка (6) са супругом Сњежаном, мора да узме ствари у своје руке и уложи надљудски напор. Као што и наговјестисмо, Миленко је корак испред свих нас, када је ријеч о упорности и истрајности. Затекли смо га ослоњеног на штаке, како нас дочекује испред куће као прави домаћин. Наравно, прича је по инерцији одмах кренула у смијеру његовог здравственог стања.
Мождани удар сам имао и он ме је малтене обогаљио. Водим се као 90% инвалид. Добрим дијелом су ми одузете и руке и ноге и крећем се тешко уз помоћ штака. Нисам дозволио да ме то сломи. Када погледам у дјецу, добијем неку снагу и знам да морам да дам све од себе. Идем у дневнице и радим. Најчешће су то послови на грађевини – затекао нас је Миленко својим одговором.
Просто је за не повјеровати какву енергију и вољу посједује овај човјек. Примјер истрајности, заиста је оставио јак утисак на све нас.
Кућа нам је у реду, пристојна у односу каквих све има. Само што недостаје још мало простора. Дјеца су све већа и тешко је да се нас шесторо спакујемо и нормално живимо у пар просторија. Горњи спрат ми је остао недовршен. Волио бих да се тај спрат уреди до краја, како би онда имали праву и пространу кућу – појаснио нам је Миленко, шта им је тренутно најпрече.
Домаћинство се налази на брдовитом мјесту, тешко приступачном, што поред свега наведеног додатно отежава живот овој финој и поштеној породици.
Није само Миленко примјер пожртвованости. И остали чланови породице, угледавши се на позитиван примјер свог оца и супруга, дају допринос, како би се опстало на селу и одржало домаћинство.
Бавимо се пољопривредом колико можемо, скромно за наше потребе. Држимо и краве, овце, свиње, кокошке. Трудимо се сви. Вриједна су нам и добра дјеца, поносни смо што их имамо – додала је и мајка Сњежана и увјерила нас да смо дошли на право мјесто, са жељом да помогнемо.
Ми би вољели да имамо наше собе и да се онда свако од нас дружи са својим другарима – рекли су нам дјечаци Васо, Симеун и Марко које су њихове жеље.
Да је потребно, оваквој једној породици саградити цијелу кућу из темеља, било би у потпуности оправдано. Надахњујући примјер овог човјека, који са малтене највећим степеном инвалидности ради најтеже послове, како би прехранио своју дјецу, не може да остане ненаграђен.
Зато се надамо, да овакав један скромнији подухват у виду уређења једног спрата и опремања основним покућством, не би требао да буде превелики изазов за нашу организацију.
Позивамо све људе добре воље, да се надахну Миленковим примјером и да пруже подршку још једном нашем пројекту, који ће бити на добробит вишедјетних породица са подручја Републике Српске.
