„Нећу да ми буде хладно” – Николина (6) из страдалног села Велика

Велика је позната као „мали Јасеновац”. Ово село код Плава у Црној Гори је крајем Другог светског рата претрпело стравично страдање. За само два сата немачки, албански и муслимански војници зверски су убили, заклали, одрали и запалили преко 400 деце, жена и стараца. Од тог се злочина село никада није опоравило, а жртве су канонизоване као свете. Величани су дали огроман допринос и у ранијим ратовима за ослобођење ових простора од окупатора.

У Велици данас живи знатно мање људи него некада. Живот им није лак. Посетивши село, наишли смо на шестогодишњу Николину Јокић. Мала, бистра, весела, хитра и прелепа девојчица, али са једном великом муком.

Николина слабо чује и носи слушне апарате. Зато не може да научи лепо да прича. Иде на терапије, па се надамо да ће бити боље. Кренула је и у школу – појаснила нам је њена мајка Слађана пожелевши нам и добродошлицу у њихов скромни дом.

И, заиста, слушајући Николину нисмо успевали да разумемо све речи. Схватили смо да она много више говори својим радозналим погледима, широким осмесима и дечијом раздраганошћу.

Она је наша мезимица и својом ведрином даје нам снагу да се боримо чак и онда када клонемо. Нажалост, њен најстарији брат Светислав (19), такође, има проблеме. Ишао је у школу за децу са сметњама у развоју. Поред њих двоје, имамо још Богдана (16) и Дијану (13) који су, Богу хвала, здрави. Ђаци моји због школе сваког дана пешаче по четири километра до главног пута где их купи аутобус – додала је мајка.

Породица Јокић живи у каменој кући старој скоро 50 година. Снажан земљотрес који је погодио њихово подручје пре пар година додатно је оштетио ову, ионако, неусловну кућу.

Кућа у којој живимо је, као што се да видети, у катастрофалном стању. Крпимо је колико можемо, али пукотине су и голим оком видљиве. Од намештаја нам је дотрајало баш све – укључио се у разговор и отац Драган.

Драган је, нажалост, укљештио пети пршљен, па не може да ради озбиљније послове, таман да и има неког посла. У таквим условима није лако подизати четворо деце.

Трудимо се бар да обрађујемо нешто мало земље. Држимо и једну краву, коња и седам оваца. Велики нам је проблем и дуг за струју од 1.400 евра. Од сигурних примања имамо само социјалну помоћ и дечији додатак што износи укупно 192 евра. Једва преживљавамо, тако да нам је тренутно незамисливо то да отплатимо – каже још отац.

Да су Величани велики људи, доказује и то да смо код Јокића затекли праву радну акцију. Драганова браћа и комшије окупили су се да им помогну око санирања зида. Ипак, биће неопходно још много тога да би се кућа довела у колико-толико функционално стање. Потребно је заменити кров, обавити унутрашње радове, поставити нову столарију и изолацију, обезбедити кухињу и комплетно покућство. Значила би помоћ и око животиња за узгој, трактора, косачице…

Шетајући око куће с јунакињом наше приче Николином, сазнали смо да јој, за сада, мајка ради домаће задатке. Грицкајући грисине открила нам је и своју једину жељу:

Нећу да ми буде хладно.

Божић је симбол рађања наде, а мисија Хуманитарне организације Срби за Србе је испуњавање дечијих жеља. Да бисмо унели божићну чаролију и у живот мале Николине, биће потребно пуно посла.

План је да породици Јокић помогнемо око санације куће, набавке покућства и пољоприведне механизације. За успешну реализацију акције потребно је преко 10.000 евра. Улепшајмо Николинино детињство и покажимо да нисмо заборавили Велику!