„Нема човека коме нисам помог’о и ко ме год зове, ја идем и помажем.“ – речи су неуморног борца, домаћина Милинка Ракоњца, које нас обавезују да и ми помогнемо његовој породици!

Зимска идила у прелепим пределима Пештерске висоравни, дочекала нас је поново. Нова посета овим крајевима, означила је почетак још једне сезоне добротворног рада у коју ступамо.

Недалеко од рудника „Штаваљ“ у општини Сјеница, посетили смо честиту породицу Ракоњац, која на свом скромном огњишту води разне животне битке. Свака од њих оставља веће или мање последице, како то и бива у животу сваког од нас.

Као и добар део старије мушке популације са овог подручја и глава породице Милинко, супругу је пронашао у Албанији. На тај начин, ухватио је последњи воз што би се рекло и успешно засновао породицу. Прихватила је његова супруга Миријета да дође у село Вишњице и да са њим подели и добро и зло. Добро им се пројавило у виду троје златне дечице, Новице (16), Селене (14) и најмлађег Парта (12).

Међутим, тескоба живота у овим крајевима, тешки физички послови, море брига, све је то морало да остави неког трага. Жртва је био управо Милинко, који је морао да бије љуту битку са опаком болешћу пре осам година.

Пребродио сам леукемију, па сам у инвалидској пензији. Мада у последње време ми зглобови отичу, сав натекнем као да имам двеста кила, па не могу да радим. Добијем и неке грчеве у рукама и по пола сата не могу да опустим шаке. Не знам до чега је све то, али најбитније да сам се изборио са леукемијом, а ово друго ће се решити – отпочео је разговор темом о опакој болести.

Када је реч о разлозима наше посете, прво што смо приметили, јесте да на кући недостаје фасада, што нам је кроз даљи разговор Милинко и потврдио.

Јесте, најпреча ми је фасада и изолација на кући. Тешко ми је прикупити одједном толико новца. Треба издвојити да би и деци приуштио, а сем то мало око стоке што се бавим и инвалидске пензије, немам могућности где другде да зарадим. Да се живи мора се. Кажем биће добро, само да смо здрави. Помажу ми често комшије и рођаци, захвалан сам им на томе – наставио је Милинко своју причу.

Познато је какве су зиме у овом крају, а кућа Ракоњаца нема фасаду и изолацију. Осим што је потребно поставити фасаду због саме топлоте у кући, битно ће се смањити и утрошак дрва, што ће донети и одређену уштеду породици.

Жеља ми је, да и моја деца буду сутра успешна и да они иду и помажу коме год треба, тако их учим. Ево, Селена ми је најбољи ђак, сјајан информатичар. Била је 19. на републичком такмичењу од 120 учесника. Поносни смо сви на њу – за крај је додао Милинко.

Уколико буде могућности, потребно ће бити да се среде све собе, примарно дечије и да се замени дотрајали намештај.

Велику вољу има Милинко, победио је опаку болест и даје се преко својих могућности да деци омогући нормално детињство и да их васпита да буду добри људи.

Оваква једна истрајна и жилава породица, без сумње је завредела нашу пажњу. Ми ћемо се потрудити да им узвратимо на најбољи могући начин. Покрећемо акцију за помоћ породици Ракоњац!