Нова помоћ за Гутаље са Пала
Криза се већ увелико осјети код нас у Републици Српској и код породица за које смо мислили да су се колико толико „извукле“. Оне које смо успјели помоћи неком механизацијом успјевају и у овим временима подмирити потребе своје дјеце али оне које смо само мало „погурали“ сада посустају јер понестаје новца на свакој страни…
Пензије се смањују, дјеца расту и достижу фамозних 15 година када им се укида дјечији доплатак, општиниски и остали буџети су све мањи тако да помоћи више скоро нигдје нема и једна по једна породица долази до тачке када мора молити за храну…
Ћодама је смањена пензија са 480 КМ на 290 КМ. Дјечаци, Марко и Милош су напунили 15 година и престали добивати дјечији доплатак. Одлични су спортисти. Милица (3 разред средње) већ дуже вријеме чисти туђе куће да би помогла мами и браћи али и таквог посла је све мање. Овај мјесец ништа није зарадила а услијед неке грешке у Пензионом нису добили ни пензију. Немају хљеба јести а о плаћању струје могу само сањати. Дјечаков тренер помаже са своје стране колико може али једноставно данас овјде нико нема превише новца.
Успјели смо замолити да их Електродистрибуција сачека док не добију пензију слиједећег мјесеца. Неће им искључити струју јер срећом Ранка нема дугова. Она је увијек успјевала платити своје обавезе али све је мање новца и јако ће тешко од сада ићи. Успјели смо за њих добити једнократну помоћ од Удружења пензионера која износи 40 КМ. Како ће овај мјесец прегурати само они знају… Нека им је драги Бог на помоћи.
Гутаљи већ дуже грцају. Њима је струја искључена. Већ им трећи пут Црвени Крст мало хране даје. Немања мора на контролу у Бањалуку што је сада за њих научна фантастика. Проблеми на сваком ћошку а спас се не назире…
Њима смо платили дио дуга да би им прикључили поново струју. Соња Благојевић која нам се прикључује у нашем раду и спремна је волонтирати за нашу организацију им је поклонила телевизор јер су већ дуго без тог луксуза. Замолили смо локални Црвени крст да им проба макар брашна дати, међутим и у тој организације већ дуже не цвјетају руже.
Друге „наше“ породице не смијемо ни назвати. Надамо се да су у мало бољој ситуацији. Само да та дјеца порасту па да крену својим путем али шта их чека велико је питање јер посла нигдје нема…
