ОРЛОВИ СУ ИМ КОМШИЈЕ – два прелепа цвета, Лутка (12) и Ана (11), ничу из куће од блата у селу Свињиште! (видео)

Управо се завршила сезона брања печурака које смо сестра, брат и ја сакупљали и сушили. Када не учимо, помажемо мами око кућних послова, а тати око пољопривреде – говори вредна девојчица, необичног имена Лутка (12), коју затичемо испред старе и руиниране куће од блата.

Поред Лутке, срамежљиво нам прилазе Душан (13) и Александра (11) који показују да уђемо у кућу. Дугачка правоугаона соба са земљаним подом и истрошеним покућством представља и кухињу и дневни боравак. Плафон пун крпљених рупа, који изгледа као да ће сваког тренутка да попусти, изазива немир и стрепњу шта може да се деси у блиској будућности.

„Живимо како морамо, али верујемо у Бога!”

Скроман и сталожен, отац Зоран Рашковић дочекује нас, како ред налаже, домаћом ракијом. Упознат је са радом организације већ неколико година и, како каже, срећан је што смо дошли у њихов скромни дом. Пре скоро 30 година, родитељи су га послали у Београд на школовање. Завршио је грађевинску школу и радио на грађевини док фирма није пропала. Због недостатка посла, повреде кичме коју је зарадио на послу и потребе да брине о онемоћалим родитељима, вратио се у село. Радио је на имању, секао шуму и чувао их. У суседном селу, пронашао је жену Ивану, а затим су стигла и деца.

Кућа је грађена негде уочи Другог светског рата и требало је само да буде помоћни објекат, практично штала. Имамо струју, техничку воду сам увео пре неког времена, а воду за пиће узимамо из бунара. Кров је једном малтене скроз пао, па га с времена на време крпимо – говори Зоран о условима у којима живе.

Имају доста ливада, пашњака и шума, па им је примаран извор прихода пољопривреда. Држе и свиње, краве и башту за сопствене потребе, тако да бар не оскудевају у храни.

Oрлови су нам комшије

На врховима огромних стабала, која широким крошњама штите њихов дом од непредвидивих ветрова, гнезде се орлови. Како Зоран у шали каже, они су њихове комшије. До села Свињиште које се налази на тромеђи општина Куршумлија, Подујево и Медвеђа, може се стићи једино трактором или јаким теренским возилом. Зими кад окује снег и то је малтене незамисливо. Чланови Хуманитарне организације Срби за Србе прошли су кроз праву авантуру како би дошли до куће породице Рашковић, потпуно изоловане на обронцима Радан планине.

„Жао ми је што супруг и ја нисмо у прилици да својој деци приуштимо боље услове за живот.”

Поносним гласом, мајка Ивана говори нам о деци. Лутка је одличан ђак са свим петицама, па се надају да ће за две године моћи да јој приуште да пође стопама свог оца и настави школовање у Београду. Заједно са братом Душаном освајала је и награде на школским такмичењима у трчању. Ово нас није зачудило јер им је потребно двадесетак километара до школе, а добар део пута прелазе пешака.

Навикли су на ове услове и не знају, нажалост, за боље. Толико су скромни да увек кажу да имају све и да им ништа не недостаје – говори нам мајка Ивана.

Иако још деца, понашају се и размишљају као велики. Сазрели су много пре њихових вршњака. Потпуно им је јасно и да цела породица као сигурно примање има свега 9.100 динара дечијег додатка, па помажу родитељима колико могу. И то у пословима за које њихови другари из града вероватно никада нису ни чули…

Лутка, иначе, носи име по надимку своје баке на коју много личи. Њени брат и сестра кроз осмех кажу да им је баш занимљиво што им сестра има необично име.

Највише би им значило пресељење ближе школи, али и трактор са прикључним машинама. Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи, како бисмо обезбедили све што је потребно за нормалне услове живота породици Рашковић. С вером у крајњу победу добра, хајде да Лутка, Ана и Душан следећи Божић дочекају у новој кући!