„Овде нам је лепо и не бисмо желели да идемо одавде!ˮ Саградимо још једну кућу на Косову и Метохији!

Цвркут птица, непрегледна поља која се у ово доба године највише зелене и шум лаганог ветра који се тихо одбија од типично моравског сплета камена и опеке некадашњег манастира Убожац, место су спајања нетакнуте природе и православне духовности које сведоче о српској културној баштини и завету предака.

Недалеко од ове рајске слике, у селу Горње Мочаре живи неколико породица које постојано на својим вековним огњиштима воде пресудну битку – да опстану, остану и сведоче све оно за шта су се вековима генерацијe Срба бориле и живеле.

Овде живи неколико породица, свака кућа има по четворо-петоро деце и често, с осмехом, кажемо да има више деце него одраслих јер је ово једно од малобројних села на Косову и Метохији где је то заиста тако. Ми имамо пет малих принцеза на које сам највише поносан – Бојану (12), Анђелу (9), Тамару (7), Милицу (5), Јовану (3 месеца). Такође, са нама живе моја супруга Драгана, мајка Славојка и сестра Љубица која је, нажалост, психички болесна. Живимо од социјалне помоћи, дечијих додатака и пољопривреде. Наравно, то није довољно за све наше потребе, али овде нам је лепо и не бисмо желели да идемо одавде – упознаје нас глава породице, Драган Тасић о тренутној ситуацији.

Ведра атмосфера која нас је затекла у њиховом дому никог није оставила равнодушним. Граја девојчица и њихови осмеси светионик су под којим ова породица живи у суровим и тешким временима за све преостале Србе у нашој јужној покрајини. Нажалост, кућа у којој живе није њиховa.

Ми смо сложна породица, код нас нема мушких и женских послова, све радимо заједно. То нам даје могућност да производимо здраву храну – домаћа јаја, сир и млеко које поред ове природе и чистог ваздуха чине да детињство наше деце буде потпуно испуњено – прича нам мајка Драгана о разлозима због којих би породица желела да остане у Горњем Мочару и околини.

Девојчице нимало не заостају за својим вршњакињама у Јагодини, где повремено одлазе код бабе и деде, или за другарицама које упознају у Сијаринској бањи, која је сваке године њихово море. Бојана, Анђела и Тамара, током школске године, блатњавим макадамом иду пешке у село Босце које је удаљено скоро пет километара. Како кажу мештани, да нема њихове деце, школа у Босцу би се затворила.

Милица често слуша музику и волела би кад мало порасте да научи да свира неки инструмент, а ја бих највише волела да имам балетанке како бих могла да постанем балерина – тихим гласом нам прича Тамара о сестриним и њеним жељама.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велики пројекат помоћи породици Тасић. План наше организације је да им саградимо кућу. Овогодишње донаторско вече које се организује септембра у Београду биће прва прилика да се сакупе неопходна средства а ми позивамо све наше донаторе да се прикључе акцији!