ПЕТКОВИЋИ

ПЕТКОВИЋИ, ДЕВЕТОРО ДЕЦЕ, ЛАЗАРЕВО, Р. СРПСКА

     Четрдесетогодишња Љубинка Петковић, самохрана мајка, подиже деветоро деце у трошној бараци у бањалучком насељу Лазарево, у улици Марка Липовца 103. Ова племенита жена има седморо своје деце, и двоје усвојених.Најстарији је Зоран '86 годиште, следе Мирослав '87, Миланка '88, Миленко '91, Ратомир '93, Слађана '95, Желимир '96, Бранка '97 и најмлађа Јована рођена 2000. године.     "Док сам била девојка усвојила сам бебу из Дјечијег дома у Сплиту, јер сам познавала њену мајку. Неколико година после, брат и снаха су трагично преминули па сам прихватила и њиховог сина", прича Љубинка. Њен муж је умро пре пет година па од тада сама подиже девет малишана.     "Проблем је издржавати вишечлану породицу. Почетак септембра ми је најгори, јер сви иду у школу. Тешко је спремити деветоро ђака и обезбедити новац за упис. И дрва за зиму су проблем", каже Љубинка.Љубинка је запослена у "Аутопревозу", али њена плата и супругова пензија су недовољни за многобројне потребе толике породице.     "Чини ми се као да радим по 20 сати дневно, Синоћ сам рецимо до касно у ноћ прала једној жени тепих. Деца чувају једна друге, а најважније је да нисмо гладни", поносно истиче. Најстарији син Зоран је с одличним усехом завршио пекарски занат, и намерава  уписати четврти разред Пољопривредне школе, касније и факултет, али новца за то нема. Малишани имају много неостварених и различитих жеља.     "Волела бих да идем на плес, али мама каже да немамо сваки мјесец 20 КМ за то", тужно каже мала Слађана.     Ова племенита жена наглашава да не прима никакву помоћ, осим дечјег додатка за троје малишана. Обраћала се Центру за социјални рад и многим организацијама, али нико јој није помогао. Желела би санирати кров и купатило у трошној бараци, дозидати још једну собу, јер је простора мало, али не зна, каже, да ли ће ове године имати довољно новца и за кречење.

27.10.2008. – Новчана помоћВраћамо се у Бањалуку, правимо паузу за ручак, налазимо се са још једним другаром. Кроз причу сазнајемо  да он живи близу породице Петковић Љубинке и ми одушевљени јер ће нас он одвести да опет не лутамо кроз град. Петковићима смо наменили новчану помоћ од 300 евра коју смо им предали (потврда). У разговору са Љубинком добили смо потврду да им помоћ наше организације више није потребна у будућности јер су кроз социјална примања подмирили све потребе. Због намере да посетимо и породицу Ратковић, нисмо се дуго задржали у дому Петковића. 29.04.2008. – Васкршњи пакетићи и новчана помоћ

 26. априла сам обишао породице Петковић и Илић. Прво сам посетио Петковиће у насељу Лазарево у Бањалуци. Породице су већ биле обавештене о мом доласку. У кући Петковића сам затекао мајку са петоро деце. Једна од кћери која није била ту је тренутно у Грчкој, док је двоје деце било негде у граду. Како ме је време ограничавало гледао сам да убрзам посету па сам одмах прешао на дељење пакетића, књига и осталих поклона укућанима (потврда о донацији). Од свих проблема које имају Петковићи, Љубинка је највише незадовољства исказала према надлежним људима у општини који готово никако да им и не помажу изузев бедних 40 км или ти 20 евра месечне помоћи за које она треба да купи храну и остале кућне потрепштине које су им јако неопходне. То је уједно и други детаљ који бих споменуо, мајка Љубинка се пожалила да им недостаје хране и средстава за хигијену и то је оно што им је у сваком тренутку приоритет.

10.04. 2007. – Новчана помоћ Трансфер новца

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

На Велики петак сам посјетила Петковиће и уручила им 250 евра. Просто су били у невјерици кад сам им се јавила ујутро. Затекла сам шесторо дечице које можете видјети на сликама заједно са мајком. Други по старини је дошао пред крај посјете, тако да сам и њега упознала док је најстарији отишао негдје у град, а средња кћеркица је је са школом била на Тари.  Живе у бањалучком насељу Лазарево у монтажној кући која није најусловнија, али је боља од оне у којој живе Милутиновићи. Можда и због тога што је атмосфера у кући некако веселија. Иначе то је једна од монтажница саграђена 1969. године за нужни смјештаја послије  земљотреса, зидова напуклих и крова на коме често морају мијењати цријеп јер прокишњава. Али то је њихов дом,к акав-такав .За мајку Љубинку смјештај је есенцијални проблем.Тачно је да једва крпе крај са крајем јер су им приходи слаби и несигурни, од данас до сутра, али је ипак породица здравог духа. Старија дјеца раде на дневницу код приватника, било шта. Дјеца су испочетка била стидљива, па сам их морали једно по једно позвати у дневни боравак да се дружимо.Али, када су преломили, било је лијепо дружити се са њима. Чак су ме у пар наврата поштено насмијали.Интересантно да сам их посјетила тачно на годишњицу Љубинкине операције. Она добро изгледа, али на жа лост се још није опоравила. Срћом, дјеца су здрава, чила и весела и пуно јој помажу, тако да је све уредно и на мјесту иако су ствари  дотрајале и одслужиле своје. Она не може пуно помоћи нити смије ишта подићи се рана још увијек није смирила. Доктори  предлажу детањан преглед у Београду, али Љубинка, на жалост, за то нема новца. На питање да ли јој се неко јавио послије емисије РТРС-е (Радио телевизија Републике Срспке) „Феномени и хероји" одговорила ми је да је било обећања али не и остварења. Власник тржног центра Тропик је обећао запослење једном сину. Декан Универзитета у Бањалуци обећао је прим најстаријег сина на факултет и да ће трошкове студирања покрити Министарство образовања али тек од сљедеће школске године, па се томе још увијек надају. Веома су се обрадовали нашој помоћи и пуно им је значило да се неко пред Васкрс упутио са једног краја РС на други само да би њима уљепшао празник. Захваљују се свима и поздрављају. Јуче су нам послали и СМС честитку за Васркс и поздравили све чланове Срби За Србе. Свиђа им се наше име,и надају се да ћемо опстати, ојачати и помоћи многе.У прилогу вам шаљем слике као доказ да сам им уручила новац а и да се упознате бар са дјелом породице.