Под Грмечом – трактор за породицу Карановић из Јелашиноваца код Лушци Паланке
Ако нећемо ми притрчати у помоћ својим сународницима, ко ће? – запитали смо се након наше прве посјете породици Карановић из Лушци Паланке (засеок Јелашиновци) која припада општини Сански Мост у Федерацији Босне и Херцеговине. Није прошло много времена од тада, тек захваљујући нашим вјерним члановима и донаторима из Канаде, трактор са приколицом уручен је породици Карановић која има шесторо дјеце, а вриједност помоћи износила је 15.500 КМ.
Придјев „тежак”, мислећи се на живот, придјев је који на најбољи начин описује и дочарава живот нашег народа на територији Федерације Босне и Херцеговине. И ту изузетка нема – почев од Херцеговине на југоистоку, преко централне Босне, до Крајине за западу и сјеверозападу. Без помоћи, обесправљени, без правих политичких представника, без институција, једном ријечју препуштени сами себи.
Зато и није чудно да нас је код прве посјете, али и ове последње, на прилазу засеоку Јелашиновци сачекало 12 километара макадамског пута. Слава Богу, па смо као народ издржљиви и вијековима навикли на све горе побројано, па и горе, те не чуди да смо на крају тог пута нашли осмочлнану породицу Карановић.
Породицу Крановић чине родитељи Милорад и Милка и њихово шесторо дјеце: син Немања (18) и кћерке Николина (16), Божана (14), Милица (13), Милена (10) и Бојана (4).
Kaрановићи током прве посете
Кућа у којој живе у претходном рату била је запаљена, но успјели су је обновити уз помоћ донација. Нико у породици није стално запослен, а приходују искључиво бавећи се пољопривредом. Тако је и одговор на на наше питање породици „шта је најпотребније?” био једноставан, а то је трактор.
Током досадашљег рада увидјели смо да све породице које се баве пољопривредом успијевају из године у годину да обнављају и повећавају сточни фонд, да се довијају да дођу до сјемена и алатки, али је и свима готово немогуће да дођу до основне и најпотребније радне машине на селу трактора. Са купљеним трактором породица може да обрађује значајно више земље него што је то до сада био случај, а што би требало да резултира и значајним повећањем сточног фонда. Такође, уз помоћ трактора могу да обављају и шумске послове и да приходују на друге начине, тако да се надамо да ће им ова помоћ бити права одскочна даска за убудуће.
Са нескривеном радошћу остављамо породицу Карановић да живе и да се боре, али ипак одлазимо и са горким укусом и мноштвом питања која нам пролазе кроз главу, због тешког живота наших сунардоника, али и пустоши која их окружује. Одговор на сва питања је само један, а то је да не очајавамо и да се боримо за њих! Док год тиња и најмања ватра, врло брзо може да се разгори у велики пожар. Када се угаси биће касно и за причу и за дјело.
