Подижемо дом Карановића из пепела
![](https://www.srbizasrbe.org/wp-content/uploads/2013/05/karanovici-naslovna.jpg)
Бавећи се хуманитарним радом срели смо се са великим бројем породица које су благословене великим бројем деце али упоредо са тим то су породице које су пролазе трновит и тежак пут пун искушења како би истрајали у очувању своје породице а индиректно очувању своје нације која изумире. Једна од таквих породица је и породица Карановић из Старог Раковца (општина Беочин) надомак Новога Сада.
Ову вредну и радну породицу несрећа није заобишла у предходном периоду али и поред тога они не одустају а све са једним циљем да својој деци приуште нормално детињство и да они израсту у добре и честите људе! Породицу чине отац Милан (1969), мајка Зорица (1973) и деца Александар (1995), Драган (1998) и Слободан (2002). Породица је све до 1997. године живела у Вуковару након чега су били проморани да напусте своје огњиште и преселе се у Краљево а затим и у Раковац када су прикупили нешто новца за плац и почели мукотрпно да граде свој нови дом као и своју честиту вишечлану породицу и ако без сталног запослења Милану се чинило како је све ружно остало иза њега како су дошли бољи дани за њега и његову породицу и ако није било лако напустити све што се до тада стекло у животу и кренути поново од нуле био је задовољан постигнутим.
Међутим да несрећа не иде сама већ се надовезује једна на другу показало се и у случају ове породице. Лета 2012. године мајка Зорица отишла је на порођај четвртог детета весела и раздрагана а вратила се са својом породицом тужна и сломљена јер је на порођају изгубила бебу, а као да све то није било довољно што се догодило породици Карановић крајем 2012. на Аранђеловдан пожар је у пепео претворио сав њихов труд и рад од када су дошли у Србију и опет се породица нашла на ”нули” односно на самом почетку само што је овога пута гладно и жедно на улици без игде ичега било пет гладних уста!
Огранак и пријатељи организације Срби за Србе у Швајцарској у сарадњи са члановима из Новог Сада није могао да остане имун на све ово што је задесило Карановиће решио је да колико је то у нашој моћи помогне и да подршку породици да се још једно попут птице феникс подигну из пепела, поред нас у помоћ су притекле комшије, родбина и по неки приватници из околине.
Прво смо по комшилуку и међу собом прикупили гардеробе, хигијене, хране како би породица имала бар те основне потребе. Првих неколико дана породица је провела у комшилуку, а затим су пронашли малу кућицу у близини коју су добили бесплатно на становање док свој дом не ставе поново у функцију. Када смо видели да породица има кров над главом и да тешку зиму неће дочекати на улици могли смо да се окренемо другим стварима. Општина Беочин је донирала материјал за подизање плоче, ливење гредица и подизање конструкције крова (без црепа), Беочинска цементара донирала је цемент а наши чланови успели су да обезбеде багер за крчење шута и изгорелих делова куће, затим смо као и багер бесплатно обезбедили статичара који је писменим путем дао сагласност да се плоча може излити на зидове који су остали не оштећени.
А онда смо са Миланом Карановићем успели и да пронађемо архитекту који је изашао у сусрет и бесплатно израдио план куће као и спецификацију материјала за извођење даљих радова. Радови су одмицали а иако хладна зима у најави временске прилике ишле су нам на руку и успели смо да подигнемо кровну конструкцију пре првих снегова како вода и снег не би и даље уништавали оно што смо успели спасити и оправити. Након тога у договору са Миланом одлучујемо да новцем прикупљеним на ”палачинка журкама” у Швајцарској купимо породици столарију како би могли у потпуности да затворимо кућу и самим тим створимо услове за малтерисање и сушење малтера.
Почетком априла поново смо посетили дом Карановића где затичемо оца Милана којег у селу зову ”мајстор са сто заната” како одрађује ситне радове око куће, срећан што је нашом посетом добио спољашњу столарију и што га нисмо заборавили нити изневерили води нас у кућу да нам покаже некакве радне столове које је добио од фирме из комшилука а од које ће његове вредне руке да направе кухињу, успут нам саопштава да му је неко предходне ноћи провалио у импровизовану радионицу и однео алат за ауто лимарију и лакирање али како каже већ је успео да се снађе и прибави алат који му је украден.
Након тога обишли смо и погледали докле се стигло са радовима попричали са породицом о даљим плановима овога пута у много пријатнијој атмосфери, него што је била при првој посети. Породица нас испраћа топлим позрдавима и речима захвалности а ми одлазимо озарених лица јер смо бар мало дали ”ветар у леђа” овој породици да се бори за своју будућност иако кућа још увек није завршена и преостаје још много новца, труда и рада да се уложи да би се све вратило у првобитно стање!