Подижемо дом Карановића из пепела
Бавећи се хуманитарним радом срели смо се са великим бројем породица које су благословене великим бројем деце али упоредо са тим то су породице које су пролазе трновит и тежак пут пун искушења како би истрајали у очувању своје породице а индиректно очувању своје нације која изумире. Једна од таквих породица је и породица Карановић из Старог Раковца (општина Беочин) надомак Новога Сада.
Ову вредну и радну породицу несрећа није заобишла у предходном периоду али и поред тога они не одустају а све са једним циљем да својој деци приуште нормално детињство и да они израсту у добре и честите људе! Породицу чине отац Милан (1969), мајка Зорица (1973) и деца Александар (1995), Драган (1998) и Слободан (2002). Породица је све до 1997. године живела у Вуковару након чега су били проморани да напусте своје огњиште и преселе се у Краљево а затим и у Раковац када су прикупили нешто новца за плац и почели мукотрпно да граде свој нови дом као и своју честиту вишечлану породицу и ако без сталног запослења Милану се чинило како је све ружно остало иза њега како су дошли бољи дани за њега и његову породицу и ако није било лако напустити све што се до тада стекло у животу и кренути поново од нуле био је задовољан постигнутим.
Међутим да несрећа не иде сама већ се надовезује једна на другу показало се и у случају ове породице. Лета 2012. године мајка Зорица отишла је на порођај четвртог детета весела и раздрагана а вратила се са својом породицом тужна и сломљена јер је на порођају изгубила бебу, а као да све то није било довољно што се догодило породици Карановић крајем 2012. на Аранђеловдан пожар је у пепео претворио сав њихов труд и рад од када су дошли у Србију и опет се породица нашла на ”нули” односно на самом почетку само што је овога пута гладно и жедно на улици без игде ичега било пет гладних уста!
Огранак и пријатељи организације Срби за Србе у Швајцарској у сарадњи са члановима из Новог Сада није могао да остане имун на све ово што је задесило Карановиће решио је да колико је то у нашој моћи помогне и да подршку породици да се још једно попут птице феникс подигну из пепела, поред нас у помоћ су притекле комшије, родбина и по неки приватници из околине.
Прво смо по комшилуку и међу собом прикупили гардеробе, хигијене, хране како би породица имала бар те основне потребе. Првих неколико дана породица је провела у комшилуку, а затим су пронашли малу кућицу у близини коју су добили бесплатно на становање док свој дом не ставе поново у функцију. Када смо видели да породица има кров над главом и да тешку зиму неће дочекати на улици могли смо да се окренемо другим стварима. Општина Беочин је донирала материјал за подизање плоче, ливење гредица и подизање конструкције крова (без црепа), Беочинска цементара донирала је цемент а наши чланови успели су да обезбеде багер за крчење шута и изгорелих делова куће, затим смо као и багер бесплатно обезбедили статичара који је писменим путем дао сагласност да се плоча може излити на зидове који су остали не оштећени.
А онда смо са Миланом Карановићем успели и да пронађемо архитекту који је изашао у сусрет и бесплатно израдио план куће као и спецификацију материјала за извођење даљих радова. Радови су одмицали а иако хладна зима у најави временске прилике ишле су нам на руку и успели смо да подигнемо кровну конструкцију пре првих снегова како вода и снег не би и даље уништавали оно што смо успели спасити и оправити. Након тога у договору са Миланом одлучујемо да новцем прикупљеним на ”палачинка журкама” у Швајцарској купимо породици столарију како би могли у потпуности да затворимо кућу и самим тим створимо услове за малтерисање и сушење малтера.
Почетком априла поново смо посетили дом Карановића где затичемо оца Милана којег у селу зову ”мајстор са сто заната” како одрађује ситне радове око куће, срећан што је нашом посетом добио спољашњу столарију и што га нисмо заборавили нити изневерили води нас у кућу да нам покаже некакве радне столове које је добио од фирме из комшилука а од које ће његове вредне руке да направе кухињу, успут нам саопштава да му је неко предходне ноћи провалио у импровизовану радионицу и однео алат за ауто лимарију и лакирање али како каже већ је успео да се снађе и прибави алат који му је украден.
Након тога обишли смо и погледали докле се стигло са радовима попричали са породицом о даљим плановима овога пута у много пријатнијој атмосфери, него што је била при првој посети. Породица нас испраћа топлим позрдавима и речима захвалности а ми одлазимо озарених лица јер смо бар мало дали ”ветар у леђа” овој породици да се бори за своју будућност иако кућа још увек није завршена и преостаје још много новца, труда и рада да се уложи да би се све вратило у првобитно стање!
