„Покријем се са пет ћебади, гледам у икону Свете Тројице и тако се угрејем.ˮ – тужна судбина Марка (11) из Рудника. (видео)
Магистралним путем, којим се некада најчешће путовало из Београда ка Горњем Милановцу, непосредно пре чувеног превоја на Рудник планини и одморишта за возаче, налази се скоро неупадљив уски макадамски пут, који води до села Рудник. Падине и зелене ливаде са једне стране пута, на ком је немогуће да се мимоиђу два возила, са друге стране густе шуме и неколико стотина метара терена под великим нагибом, доводе нас до нашег крајњег одредиштa – скромног дома срдачног домаћина Бранка Јоцовића и његових четворо малишана.
Сваки дан узимамо здраво за готово много тога, што сматрамо да је у суштини нормално да имамо и да нам припада. Конкретно када говоримо о неким стандардима који су постављени када је реч о стамбеном простору, једноставно нам је незамисливо да неко нема купатило у кући, грејање, кревет или шпорет. Навикнути на комфор, увек тражимо више и са незахвалношћу се опходимо према ономе што имамо. Најмлађи Јоцовићи, Смиљана (13), Биљана (12) и близанци Марко и Марија (11), немају тај луксуз да буду незахвални према било чему.
Њихови погледи и осмеси говоре нам да су захвални што имају једни друге, што им је тата ту, након што их је пре само пола године мајка напустила. Захвални су што имају кров над главом, који их ипак штити од кише и снега иако је стар више од пола века. Захвални су и на томе што имају прозоре, који су више комбинација стакла, картона и постављених ћебића, него што личе на прозоре. Захвалан је и мали Марко, јер само на њему својствен начин зна како да се угреје:
Спавам овде, у овој соби. Не дува пуно и није ми хладно. Покријем се са пет ћебади, гледам у икону Свете Тројице и тако се угрејем. Волео бих када би имали нове прозоре и кревете.
Бранко се надовезао на свог сина, али у нешто озбиљнијем тону:
Немамо купатило, девојчице су сад већ велике, морају саме да се купају, али без обзира на све то, много би нам значило да се догради купатило. Деца су као што видите скромна и добра, не траже ништа, а свесни су ситуације и желе да помогну увек. Они су моја највећа подршка, моја лева рука коју немам.
Још једном нам се обратио мали Марко додавши:
Желим трактор, да радим и да тако помажем тати!
Види се да је одсуство мајке ипак оставило највише последица на најстарије девојчице, које нису биле толико причљиве као њихов брат.
Бранко ради као домар у локалном хотелу, углавном у трећој смени, како би преко дана успевао да спреми децу за школу. Приметно је да улаже велики труд, с обзиром на инвалидитет који има и који је настао као последица несмотреног руковања експлозивном направом још у детињству.
Приоритет ће свакако бити да се изгради купатило Јоцовићима, али и да се замени столарија, уреде дечије собе и обнови намештај. Ако буде простора, потрудићемо се и да купимо нешто од беле технике, с обзиром да је она коју тренутно користе, у доста лошем стању.
Подржите Хуманитарну организацију Срби за Србе у новој мисији!
Све начине за донирање можете наћи у нашој донатoрској платформи: www.srbizasrbe.org/donacije
