Породица Ћодо коначно на своме
Када смо прије три године први пут чули за тешку ситуацију самохране мајке и њено троје дјеце, нисмо ни претпоставили да ћемо успјети са малим новчаним улагањем али са пуно личног залагања ријешити њихову незавидну ситуацију. Ранка Ћодо је послије супругове трагичне смрти са своје троје дјеце остала сама у туђој викендици за коју је плаћала кирију. Мала Милица која је нашла оца мртвог је морала редовно ићи код психолога јер су јој трауме од шока почеле отежавати психичко и физичко здравље. Близанци, Марко и Милош су тада тек кренули у школу. Мајка која је и сама особа са ограниченим способностима врло брзо долази у ситуацију да више не може плаћати кирију и из тог разлога налази смјештај у полусрушеној бараци коју су дјелили са мишевима и пацовима.
Прва наша помоћ се састојала у томе да анимирамо државне и општинске службе и пронађемо Ћодама адекватан смјештај. Пошто су они имали статус избјеглих и расељених лица а по закону надлежно Министарство је таквим лицима плаћало кирију до 200 КМ требало је само наћи смјештај у близини Дома здравља због горе наведених тадашњих проблема. У сарадњи са Центром за социјални рад налазимо станчић код једног пензионера и на тај начин рјешавамо и његову тешку ситуацију. Организујемо пресељење пороцице и са више акција у разним радним срединама прикупимо новчану и материјалну помоћ (гардеробица, намјештај) која уз редовна примања која Ранка има (пензија, дјечији доплатак) сасвим рјешава тешку ситуацију у којој смо их нашли.
С времена на вријеме смо их обилазили и помагали Ранки савјетима. Помогли смо им и успјели покренути заоставштину иза покојних деде и оца у нади да би дјеца на коју је имање у федерацији прешло могла исто можда продати и тако трајно ријешити своје стамбено питање које је увијек присутно као пријетња јер страх од неке друге полусрушене бараке никад није изчезао из дјечијих глава. Упоредо с’тим смо и даље обилазили општинске службе у потрази за неким новим актом или законом који би им обезбједио трајни дом. Доста обећања а још више разочарења. Стално под притиском да је криза и да се буџети смањују свијесни да се ближи дан да Министарство за избјегла и расељена лица може остати без новца и престати плаћати кирију.
Када ме је господин Тушевљак из Министарства назвао прије пар дана то ми је прво пало на памет међутим он је јављао дивну вијест а то је да су Ћоде добиле стан који је власништво Министарства али на које имају доживотно станарско право које могу изгубити једино ако продају имовину у Федерацију. Када су радост и срећа спласнули отишли смо са Ранком погледати стан. Установили смо да је доста запуштен и да се осим кречења морају и неке поправке обавити. Као и до сада и као код већине у нашој земљи, сваки непредвиђени трошак који се наметне, па и овај који је пун среће, не дозвољава испуњене жеља без туђе помоћи. И тако још једном уз помоћ господина Драгише Тушевљака се обратимо Начелнику Општине који је Ранки обезбједио из предузећа „Водоводод“ мајсторе за поправак цијеви у стану а од једнократне помоћи од 100 КМ које јој је додјелио купимо неопходни материјал. По његовом налогу Комунално предузеће пошање камион са радницима за пресељење. 
У радњи боја и лакова , уз нашу гаранцију, јој дозволе куповину фарбе на почек. На тај начин са врло мало али од свих нас су се поправиле водоводне цијеви, стан се средио и офарбао. Милица и Ранка су све очистиле и орибале. Сељење је протекло у најбољем реду. Дјеца су помагала као и старији брачни пар који су им сада прве комшије. Да бисмо ваљда сви увидјели како у слози и бризи за другог долази на крају и срећа сазнајемо да је Министарство од Нове године ретроактивно смањило уплате кирије са 200 КМ на 100 КМ и да су Ранка и дјеца за длаку избјегли оно чега су се највише плашили – повратка у бараку.
Милица по први пут има своју собу а Милош и Марко не морају више спавати у једном кревету. Собе су лијепе и свијетле. Двособан станчић је више него што су се надали. За њих је један страшно ружан период прошао. Немају пуно али коначно имају довољно. Бићемо ту за њих за сваки случај међутим они су пребродили кризу и можемо се само надати да ћемо тако све једну по једну НАШУ породицу усрећити.
