Посета Секулићима на Мајевици
На позив начелника општине Лопаре Др. Радо Савић, посјетили само фамилију Секулић Српка и Дива. Српко је рођен 1956. год. у Потраши, засеок села Подгора, на Мајевици. Одрастао је у сиромашној породици и малој кући са пет сестара и два брата. Нема никакво занимање, радио је на циглани у Лопарама (Мачковац код Лопара) која ради сезонски. Дива је рођена у селу Пожарница 1970. год. јужна страна огранка Мајевица. Географски гледано, Пожарница скоро граничи са Тузлом. Ово село је страдало у рату. И данас се виде костури порушених неусељивих кућа које свједоче некадашњи лијеп живот овога мјеста.
Дива је завршила занат у Тузли. Прије рата су саградили кућу у којој су добиле прве близанце 1991. год. Дарко и Данијел. Кућа је била усељива али не завршена. Обојица су завшили аутомеханичарски занат aли нигде нису били запослени. Избијањем рата били су принуђени напустити своју кућу. Отишли су у Бијељину и живјели у напуштеној муслиманској кући. У њихову кућу се настанила војска Републике Српске. Терен је прегледан и на брду. Данас је кућа оштећена и ненастањива, свједочи доброј вољи жеље за лијепим животом. Унутра се виде остаци оштећених керамичких плочица, отворених довода електро и водо инсталације.
Заустављањем рата Дејтонским споразумом и могућношћу враћања расељених, Српков брат им је уступио своју не завршену викендицу, недалеко од магистралног пута Бијељина – Тузла а удаљену од њихове куће око пола сата хода 1997. год., у којој живе и данас. Приземље викендице је урађено од бетонских блокова.
Спрат је урађен од иверице (агломерних плоча за монтажне објекте). Патос је не завршен и без изолације. 1996. год. добили су поново близнад, Миљан и Милана. Они сада похађају девети разред у Прибоју. Миљан би желио уписати занат грађевинске струке, керамичар или нешто слично везано за завршне радове у грађевинарству. Милана би жељела завршити фризерски занат. 2004. године добили су сина Вељку који похађа први разред. Приликом посјете породице Секулић, Савка Крсмановић и ја, кући смо нашли Диву и Вељку пред кућом који је управо дошао из школе и није хтио контактирати са нама. Миљан и Милана су били у школи док Дарко и Данијел су били на имању и развлачили стајско ђубре за прољетно орање. Констатовали смо да су ствари трошне и одавно амортизоване.
Дива нам је објаснила да имају волове, краву и пар кокошки. Миљану се здравље погоршало, морали су да га воде у Бијељину, Бања Луку а затим у Београд. Новац не могу да добиу ниодакле како би платити путне трошкове и лијекове потребне Миљану. Храна и припремљена зимница је нестала тако да су сада и без хране. Од викендице смо у пратњи Диве отишли до имања где су момци развлачили стајско ђубре. Требало је савладати узбрдицу пјешачким ходом око пола сата. Тако смо фотографисали кућу и видјели земљиште посуто стајским ђубретом. Желио сам да видим вриједне момке, међутим они нису жељели. Претпостављам да им је било непријатно, имајући у виду да је госпођица Савка, која је била самном, млада и лијепа дјевојка, што им је дало непријатност (у нашем народу кашу стид) да избјегну контакт. У повратку смо упознали господина Српка, човјек доста постаран и уморан. Испричао нам је исти проблем као и његова супруга са закључком да не зна шта ради. У закључку: Фамилији Секулић би требало хитно доставити: новац за лијечење Миљана, храну и одјећу.
У будуће: Добро би дошла помоћ за оспособљавање њихове куће. Имају изузетно лијепо земљиште и велики простор на брду. Могао би се урадити велики ранч који би био подобан за био храну (здраву природну храну), или за узгој стоке, оваца које би могле дати квалитетну вуну, млијеко и овчији сир.
