Послата помоћ Димитријевићима

Наш представник Иван Стијовић већ је уприличио споразум у Рашкој, да се у делу пројекта који се односи на сопствени економски ангажман, породици Димитријевић обезбеди једна стеона крава. Сходно плановима наше организације, ово би надаље био модел рада: обилазак вишечлане породице, упознавање са могућностима и њихово интересовање, прва једнократна новчана помоћ, а затим пoмоћ у виду ангажовања породице да самостално крене у приходовање и обезбеђење економске сигурности. Ми бисмо и даље били уз њих јер, деца су наша будућност!  Ево и репортаже о породици Димитријевић.

Иако у кући у брдима Ојковице изнад Златарског језера оскудевају ама баш у свему, а и са суседног брда види се да су пука сиротиња, Млађен (48) и Драгица (40) Димитријевић најбогатији су људи у Србији! Из њихове куће у школу „Вук Караџић“ у суседном Јасенову, у којој је укупно 37 ђака, сваког јутра крене шесторо лепе и здраве деце. Брат и сестра малих ђака Димитријевића. – Предраг (21) и Јованка (20) завршили су занате, Божидарка је други разред Техничке школе у Ужицу, а мали Новица, рођен за српску Нову годину у пријепољској болници, десета је принова у кући у брдима испод Муртенице.

Ледени северац с врха Муртенице дува право у кухињицу старе куће, кроз врата која су облепљена селотејпом и искрпљена картоном. Удара у креветац у коме, повијен, спава мали Новица. И кад се врата затворе, прича је иста – студен се провлачи кроз рупе између врата и прага, па је у кухињици хладно иако је шпорет, наложен шљивовим цепаницама, по цео дан усијан.У лонцу на шпорету откувава се веш, кухињица је пуна паре, лево је сто, иза њега клупа, на другој страни кревет и витрина, стари телевизор, и то је све што Димитријевићи имају.Поред кухиње су две собице, још једна у поткровљу, сиротињски намештене, у којима спава дванаесторо Димитријевића. Кад дође време ручку или вечери, Димитријевићи обедују на две софре, прво млађи, онда старији седају за оно што на столу остане.

– Потрошимо месечно пет џачића од по 25 кила брашна. Кад смо сви код куће, џачић потраје једну седмицу. Кад старија деца лети оду у бербу малина у Пожегу и Ариље, или кад оду у надницу, да комшијама помогну у пољским радовима, па у комшилуку ручају, џачић нам потраје и десетак дана.Посејемо кромпира и пасуља, у јесен купимо купуса, и то је све. Имамо и кравицу, намузем два литра млека дневно, али то једва стигне за Новицу и млађу децу – каже мајка Драгица, описујући како прехрањује бројну породицу високо у брдима где је продавница далеко, а и да је ближе, Димитријевићима ретко кад који динар преостане да купе нешто више од брашна.Живот Димитријевића у планини, далеко од града, болнице, продавнице и школе, свакодневна је борба за опстанак. Примају дечји додатак, помаже им и родбина, лети беру печурке, малине, иду у надницу. Помаже им Центар за социјални рад из Нове Вароши.

Из куће Димитријевића, са брда којег ниједан ветар не промашује, сваког јутра у девет километара удаљену школу у Јасенову креће малена колона. Кад је снег дубок, старији иду напред, да праве пртину, млађи за њима, све један другом до увета. Снежана, Бојана, Весна и Дарко су пети, шести, седми и осми разред, Боривоје је првак, Славица други разред. Кад најмлађима торба са књигама и прибором отежа на раменима, помогну им старији…

Онима који му понекад пребаце – шта му је требало толико деце, Млађен одговори сасвим просто: – Па, и моји ђед Стојан и отац Боривоје имали су по дванаесторо деце а живели су у тежа времена него ја данас. Мом ђеду кумовао је краљ Александар Карађорђевић, јер је Србија тада ценила породице са више деце… Није било као ово сад!