Потребна помоћ породици Радић из Козарске Дубице

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.“ реченица којом Лав Толстој отвара роман Ана Карењина, једна је од најупечатљивијих речиница свејтске књижевности и реченица у чију вјеродостојност смо могли да се увјеримо још један пут приликом наше мисије помоћи породицама.

Наиме, покрај магистралног пута Козарска Дубица – Градишка, у селу Међеђа, у оронулом кућерку старом преко седам деценија, живи шесточлана породица Радић.  Породицу чине отац Зоран (38) и мајка Драгана (35) и њихово четворо дивне дјеце: Кристина (14), Зорица (12), Катарина (9) и Стефан (10).

Услови у којима смо затекли породицу нису достојни човјека и живота у 21. вијеку. Кућерак од неких четрдесетак квадрата је у рушевном стању: прокишњава, зидови се урушавају, цигле и фасада отпадају, пода ни нема, већ само стари теписон прострт у просторији коју називају дневним боравком. Столарија је готово непостојећа: стакла су поотпадала, окна су прекривена старим декама и најлоном, да заштите од хладноће; у кухињи гдје је чесма – велика рупа, одваљен зид. Просторије немају врата, већ стари чаршафи и деке стоје умјесто врата.

„Купатило већ одавно не ради“, говори тихо ситна женица од четрдесетак кила – мајка четворо лијепе, уредне дјеце – Драгана. „Али ја њима носим у шерпама воду да се могу окупати. Ја се трудим, стварно, не лажем Вас, али немам услова!“

Упркос условима у којима живе, мајка се по цијели дан бори са неимаштином, са временским непогодама, са спољашњим свијетом, сама са собом – бори се да смогне снаге и да дјецу одржи ситима и уреднима.

Толико љубави и пожртвованости је ријеткост срести у данашње вријеме. Мајка, плашећи се осуђивања и пријекора, наставља:

„Ја само не желим да ми моју дјецу одузму. Они су ми све. Ја се трудим колико могу. Добијамо дјечији доплатак и социјалну помоћ, али видите, ја вам ништа не лажем, ова кућа је дотрајала. Ја је чистим сређујем, перем, али не може се ништа више направити. Кроз рупе нам улазе жохари, стршљенови, пацови и змије. Дјеца лијежу у страху јер им се пар пута десило да им је пацов ушао у кревет. Катарина, најмлађа кћерка, због тога има огромне трауме…“. На питање шта вам је најпотребније, одговара:

„Нова кућа, сигурна кућа гдје не отпада кров и строп када дуне вјетар или запада киша, у којој неће бити пацова, жохара и змија… Кућа у којој ће моја дјеца бити безбједна и на топлом. Ја зими уопште не могу загријати ниједну просторију. Ми заједно спавамо у једном брачном кревету и тако се гријемо. Ова кућа нема чак ни функционално купатило… моја дјеца су добра, само желим да буду срећни – да имају бољи живот од овога.“ Беспомоћна мајка очију пуних суза говори и моли за разумијевање.

Отац породице Драган је након саобраћајне несреће остао инвалид и проглашен је радно неспособним. Но упркос томе покушава да понешто заради за своју породицу одлазећи да надничари у оближњу пилану или у комшилук по потреби, али нажалост новац који заради је пречсто недовољан и да задовољи основне потребе породице за храном, а о сређивању куће и стварањем бољих услова својој породици тешко да може да буде ријечи.

Стара кућа у којој сада живи породица и коју су саградили очеви баба и дјед је неусловна. Додатно, кућа је смјештена на локацији гдје протичу три извора, па сваки пут када запада киша, кућа поплави. Због таквих услова, зидови пропадају и већ попуцали, почињу да се круне и осипају, а ни строп није сигуран. У дворишту се налази  помоћни објекат стар тридесетак година који је такође оронуо због положаја на којем се налази. И он се налази на пловном подручју па је немогуће користити га за држање животиња, што је била његова првобитна сврха.

Увидјевши да је терен на којем се тренутно налази имање Радића готово неусловно за изградњу куће и помоћних објеката, идеално рјешење било би пресељење породице на неку ближу локацију и изградња куће или куповина већ постојећег и напуштеног имања којих ни у овом дијелу наших земаља не мањка.

Рјешење крајње једноставно, али једноставно само на папиру. До реализације ће ипак бити потребно много труда. А као организација и постојимо ни због чега другог но да се трудимо и вјерујемо да ће труд да уроди плодом. Плодом који није ништа друго до топао дом и срећна и насмијана дјеца у њему.

За сам крај морамо да пренсемо и жеље најмлађих Радића које су нам измамиле сузе и које су нас још једном натјерале да се добро замислимо о комфору у којем живимо и нашем незадовољством истим.

„Шта бисте  ви жељели да добијете?“, питали смо стидљиве анђелчиће који су се поредали једни поред других и који нас срамежљиво гледали испод обрва.

„Бицикл!“ једногласно одговарају Стефан и Зорица, док најстарија кћерка Кристина прижељкује своју сопствену собу.

„А ти, Катарина?“

Катарина се стидљиво скрива иза своје најстарије сестре и не проговара.

„Она има потешкоћа са говором, знате, иде код логопеда, па се стиди…“

Катарина шапуће нешто најстаријој сестри, која затим понавља: „Играчке! Ми немамо ниједну играчку! Она би вољела да може некад да се игра сама…“

Замислити да ствари као што су пристојна соба, бицикл и играчке на које је већина данашње дјеце навикла, овој дјечици представљају остварење снова, наводи нас на питање да ли смо ми у ствари већ срећни, само то још увијек не знамо или не желимо себи да признамо.

И да не буде да смо реченицу са почетка текста искористили само као украс у писању, не рамисливши о њој нити једног тренутка, а поготово не преузевши нити један корак да покушамо да преокренемо ситуацију и да учинимо да породица Радић постане срећна и почне да личи све на срећне породице којима топао том, купатило и свјетлији поглед на живот чини нормалну ствар, покрећемо акцију помоћи поордици Радић.

Начина да се укључите у акцију је много – пројекат Тројка из блока, хуматирни позив на број: 17763, уплата на рачун, кроз донатрску кутију или на неки други вама лакши и приступачнији начин.

Свакако, наши марљиви Дубичани који ће у наредном периоду покушати да кроз пројекат Тројка из блока, која ће у Козарској Дубици бити одржана 22. јула, скупе главнину средстава потребних за обезбјеђивање новог дома породици Радић. Зато и ви кад их видите да као пчелице са неким папирима у рукама зује по граду станите, саслушајте их, попричајте са њима и подржите их у њиховој мисији и њиховим намјерама.

Јер Радићи заслужују да буду срећни!