Прича о братољубљу
Већ неколико година пратим рад хуманитарне организације Срби за Србе и сваком новом акцијом људи из те организације остављају све позитивнији утисак на мене. Они нису само хуманитарна организација, то је само један од сегмената њиховог деловања, и то је оно што их разликује од свих осталих организација које у својем имену имају префикс српски.
Они нас подсећају да Срби не живе само у Србији, што ми често заборављамо, они чувају и шире свест о величини нашег народа на Балкану, у Европи и свету. Својим радом нас опомињу да без обзира на сва дешавања из претходне деценија не заборавимо на нашу браћу у Крајини, Српској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији и на Косову и Метохији. Они својим радом покушавају да пробуде државе Србију и Републику Српску и српске институције из балканских држава из летаргије и да их покрену да нађу трајна решења за хиљаде угрожених породица и појединаца, које сада на сву жалост засвисе само од добре воље хуманих људи. Они нас упозоравају о високој стопи морталитета и ниској стопи наталитета међу Србима и помагањем вишечланим породицама дају пример држави, која добронамерне савете никако да усвоји и примени.
Сећам да су у почетку имали великих проблема у прикупљању новца јер је начин уплате био неефикасан. Уплаћивање преко поште било је скупо, а преко Интернета недоступно. Мислим да је преломни тренутак организације био када је успостављена интернет уплата на рачун организације. У овом суровом свету новац је веома битна ствар, свидело се то нама или не. Међутим ентузијазам чланова органзиације, како оних који уплаћују средства тако и оних који спроводе акције у дело на терену је много значајнији. Колико нас ни не помисли на људе којима је потребна свакаква врста помоћи – у одећи, храни, новцу, огреву, набавци стоке и живине, изградњи куће, куповини машина за рад у пољопривреди, занатству итд., плаћању заосталих рачуна, школске опреме за децу. Ови племенити људи проналазе људе са таквим проблемима, издвајају своје време и новац и у договору са њима решавају им животна питања. Све ово делује као мој хвалоспев и додворавање, али заиста није тако. Довољно је да човек само погледа колико су ти људи помогли ове године, колико су људи обишли, даровали помоћ. У државама где је пољопривреда још увек једина грана привреде која сваке године оставрује финансијски суфицит, они и даље морају да доносе пакете прехрамбених намирница људима како не би умрли од глади. Мислим да је то највећи пораз даншњих генерација српског народа, да у 21. веку и даље има много Срба који гладаују.
Оно што бих посебно издвојио је „политика“ организације. Људима не треба помагати безброј пута у преживљавању, него им треба помоћи да стану на ноге и преузму свој живот у своје руке, да сами привређују, зарађују и издржавају своју породицу. Тако се трајно решава проблем једне породице која ће у будућности бити у стању да помогне неку другу угрожену породицу, а средства организације намења тој породици се усмеравају на друге угрожене породице. То се зове трајно решавање проблема. Када смо већ код политике, још једна позитивна страна „СЗС“ је одсуство страначког опредељења удружења. Свако има право да буде члан странке, да гласа, да овог политичара сматра добрим и поштеним , а оног лошим и корумпираним, али организација „Срби за Србе“ није политичка организација и то је оно што је данас тако ретко у нашем народу. Они су национално свесна и одговорна организација којој је главна и једина политика јединство, хуманост, братство, подршка, пријатељство, љубав међу Србима. Ту се сваки прави Србин, без обзира на своје политичко опедељење може и мора наћи. И ту треба да се угледамо на њих, а богами и велика већина српсих политичара.Н Не бих више дужио и ширио своју причу. Ако сам сам нешто изоставио или негде у тексту погрешио извињавам се и молим да ми буде опроштено. Браћи и сестрама из организације „Срби за Србе“ бих пожелео да раде и помажу докле год међу нама Србима има убогих и сиромашних људи, а људима добре воље да их препоручим, јер за боље од њих у овом хуманом раду.
Б. Пантић
