„Душа ме боли што не могу да им обезбедим кућицу неку, да не одрастају у овом собичку од 10 м2. Ја сам им отац и мајка, а често и једини друг. Мајка их је давно напустила” – каже Негомир Луковић, самохрани отац Ђорђа (12) и Анастасије (11).
Породицу Делић чине отац Рајко, мајка Васиљка, као и деца Драгослав (16), Горан (14), Стеван (12), Марија (10) и син из Рајковог првог брака који живи у Београду али је често код њих, Ристо (27).
„Шест година сам самохрана мајка. Били смо дуго подстанари. Задње где смо живели био је модификован кафић, нико није хтео да ме прими са четворо деце”, описала нам је Маја Барна из Новог Сада проблеме са којима се дуго година суочавала.
Обилазећи породице које чекају на помоћ свих нас, овога пута стигли смо у Ужице. Гостољубиви, благонаклони и срдачни, такви су Ужичани. Овакав дух и гостопримство, затекли смо и на кућном прагу породице Кривокапић. Како смо се приближили њиховом дому, пружена нам је радосна добродошлица од најмлађе Милијане (4) која болује…
„Немамо ништа, по два-три дана не буде ни хлеба. Деци за рођендан купимо сок и наспемо сваком по пола чаше. Још се није десило гости да нам дођу. Много је тешко”, болно и уз дуге паузе прича Елена, мајка петоро деце. До породице Маринковић воде утабани трагови сиромаштва кроз село…
Стара трошна кућа, попуцали зидови, кухиња без плафона реалност су за породицу Малешев која живи у северном делу наше земље, тачније у Старом Бечеју. Мајка Ђуја, која је пре 7 година остала самохрана мајка услед губитка супруга, има чак четворо деце а то су Јован (22) Исидора (18), Урош (9)…
„У лаку је лако добар бити, на муци се познају јунаци!” Један од јуанака ове приче је мајка Милена, која је као дете протерана са свог дома у злочиначкој акцији названој Олујa. Данас скоро 30 година касније од тих немилих догађаја, сведоци смо да исти ти људи које су наши…
Пре три године, Данијела Матић из Велике Моштанице, надомак Београда, на себе је преузела улогу оца и мајке. Постала је стуб куће и једини ослонац својој деци, када је остала без супруга Мирослава, који је преминуо услед можданог удара. Данијела и њено четворо деце: Теодора (17), Илија (16), Павле (12)…
У Севернобанатском округу, у мултиетничкој општини Чока, једној од најнеразвијених у целој Војводини, живи шесточлана породица Величковић.
Пријатно смо се осетили приликом посете насељу Прогар крај Сурчина, где се налази породични дом Јанковића.
Пре шест година, када је Слађана Кубуровић била трудна по трећи пут, у шестом месецу, напустио ју је муж. Како нам кроз сузе прича, отишао је за другом женом. Храбра мајка није имала избора.
У дом породице Јевтић-Вучетић из Малог Зворника дошли смо након трагичних вести. Породица je недавно изгубила супруга и оца, Горана, хероја са Кошара који је преминуо од рака желуца после дуге и тешке болести.
Иако често мислимо да су наши проблеми највећи и нерешиви, као да ударимо главом о зид када сретнемо борце какви су Дарко и Ивана из Јагодине, родитељи седморо деце од којих је троје са сметњама у развоју.
Породица Анђеловић из села Радовница (махала Лештарци) у Трговишту, иначе најнеразвијенијем округу Србије, живи у крајње нехуманим условима.
Сам пут до села Канарево, које се налази у једном од забаченијих делова општине Старо Нагоричане, указивао је да нас чека упознавање са породицом, којој је тескоба животни сапутник. Нисмо пуно погрешили.
Хуманитарни рад наше организације заснива на вишедетним породицама, и важно је увек истаћи колико је битна светиња породице у данашње време.
„Једно другом до увета” – помислили смо чим смо крочили на праг скромне куће породице Шаманц из Ковачице и видели шесторо дечице која су са очима пуним туге гледала у нас.
Јурке и жмурке, неке су од игара које воле Дуња (2), Михајло (1), Андријана и Марко (5), Снежана (7) и Милош (8). Међутим, осмеси ове дивне дечице остају у сенци тешког живота. У сенци одрастања у старој кући пуној пукотина!
Обилазећи Србију уздуж и попреко, свакодневно се сусрећемо са разним животним причама од којих свака носи нешто своје. Бело Поље код Куршумлије поред природе којом је Бог наградио може да се похвали са часним и поштеним људима. Овај пут, у питању је породица Стојковић, на чијем челу је самохрани отац…
У скромном стану који им је општина Црна Трава доделила на коришћење, породица Николић-Миленковић води тиху, али сталну борбу за нормалне услове живота. Сања, самохрана мајка осморо деце, усред ишчекивања деветог, сведочи о изазовима с којима се свакодневно суочавају.
