Слатки симболи детињства за некога су бајка, а за породицу Лазаревић начин да преживе

За многу децу, мирис кокица и слатки укус шећерне вуне везује се за радост и безбрижност – за одлазак на вашар, у биоскоп или шеталиште. Међутим, за породицу Лазаревић, ови симболи детињства нису део игре и уживања, већ свакодневни труд за достојанствен живот.

У скромним условима, они за свој хлеб зарађују продајући управо ове мале радости другима.

Њихова прича није бајка, већ реалност испуњена изазовима али и снагом, упорношћу и вером да ће упркос свему, сутра бити боље.

Недалеко од Лознице, у прелепој Бањи Ковиљачи, живи породица Лазаревић. У овом месту, познатом по лековитим изворима и тишини паркова, њихова свакодневица није испуњена одмором и спокојем, већ вредним радом и борбом за боље сутра.

Родитељи Зоран (42) и Светлана (46), заједно са своје четворо деце: Маријана (19), Горан (17), Зорана (14) и Анђела (3), живе скромно, ослањајући се на зараду од продаје кокица и шећерне вуне. Иако им живот није лак, у њиховом дому никада не недостају љубав, снага и нада да ће труд који улажу једног дана донети сигурније и срећније сутра.

Мајка Светлана, поред рада на тезги, повремено се бави чишћењем како би обезбедила додатни приход, док је отац Зоран незапослен, због здравствених проблема.

Зоран је боловао од тумора бубрега који му је одстрањен, а због ове тешке болести био је приморан да често узима боловање услед чега је добио отказ на послу, јер није био на сталном запослењу.

Прозори су нам катастрофа. То дува на све стране као да седите напољу. Ми то нема шансе да заменимо сами. Супруг се разболео и све смо паре малтене дали на лечење. То нас је баш пореметило. Анђела је била мала, стварно нисам знала ни куда са њом ни шта ћу пре. Да ли око деце, да ли нешто да идем да јурим да радим. Јако јако незгодно, искрена је била Светлана према нама.

Иако је успео да победи болест, она је оставила трајне последице на његово здравље. Због физичке слабости и исцрпљености, више не може да обавља тешке физичке послове, што му знатно отежава проналазак запослења, те је једина могућност његовог рада помагање око породичне тезге, трудећи се да својој деци пружи све што може.

Његова болест није била само велики здравствени изазов већ и велико финансијско оптерећење за породицу. Трошкови лечења, терапија и опоравка били су велики, а уз скромне приходе, сваки динар био је драгоцен.

Продајемо те кокице и шећерну вуну преко лета или када су нека дешавања у Бањи. Од тога живимо. Апарат за кокице и за вуну нам је баш пропао. То би нам исто значило, али срамота нас више да поменемо и то и ове прозоре и уређење спрата, углас су нам рекли Светлана и Зоран.

Породица Лазаревић живи у скромној кући на два спрата, али њихов дом није уточиште топлоте и удобности, већ свакодневна борба са хладноћом и влагом. Доњи спрат куће потпуно је нефункционалан услед велике влаге. Уместо да им пружи више простора, он је неупотребљив, док се цела породица сналази на горњем спрату.

Морамо да поменемо и организацију из Швајцарске, Немањиће из Тићина, који су нам баш помогли у једном тренутку када нам је било потребно и када су нам купили гомилу намирница, пелена и Аптамил млека за ову малу. То нас је спасило тад. Пуно двориште намирница, додала је Светлана и овај податак.

Поред влаге, прозори су толико лоши да кроз њих непрестано улази хладан ваздух.

Када напољу дува, промаја пролази кроз кућу, хладан ваздух се шири по собама, а чак ни смедеревац не може да загреје простор како треба.

Ипак, у овом дому, ма колико био скроман и хладан, никада не мањка љубави. Светлана и Зоран, упркос свим изазовима, труде се да својој деци створе осећај топлине – не кроз зидове и грејање, већ кроз бригу, нежност и непоколебљиву наду да ће једног дана доћи боље време.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће акцију прикупљања новца за породицу Лазаревић. Позивамо све донаторе да нам се прикључе и на тај начин помогну овој породици да обезбеде сигурнију будућност својој деци и нормалне услове за живот.