Срби за Србе помогли у Црној Гори
Чланови Хуманитарне организације Срби за Србе из Црне Горе посетили су 20. јула породицу Миладина Милића у избегличком насељу Врела Рибничка у Подгорици. Захваљујући подршци гђе Ратке Мандић, извршног директора предузећа Атлант Агент из Бара обезбеђено је службено возило тог предузећа које нам је било неопходно за посету дисконту Лаковић у Подгорици као и за вожњу кроз Подгорицу у превозу купљених прехрамбених намирница и хигијене као и три џака брашна од по 25 кг, укупно 75 килограма намирница.
Без пружене подршке гђе Мандић једноставно неби било могуће одрадити ову акцију физичким путем по оноликој врућини и на толиким раздаљинама од Бара до Подгорице, по Подгорици и до избегличког насеља Врела Рибничка, на чему јој се Хуманитарна организација Срби за Србе срдачно захвљајује.
Свесни да је стање код породице Милић веома тешко, пре свега због вишемесечног боравка Миладина Милића у болницу за плућне болести Брезовик код Никшића и због тога што је почео да корисни разна помагала за лакше дисање. 
Наравно, свестан да са приспелом сумом новца од 487 евра требам постићи смањење насталог дуга како у продавници тако и због Миладинове болести и његових потреба у болници, успели смо да купимо велику количину хране и хигијенске робе која ће им бити од непроцењиве користи, да је гђа Милић буквално остала без речи како се организација Срби за Србе њих сетила и помогла у моменту када они живе од хране из црквене народне кухиње, Епархије Црногорско-Приморске Српске Православне Цркве. Свакако да у том дирљивом моменту ја сам се трудио бити што сталоженији јер су они у зависности од црквене народне кухиње одвикли од много чега, па је ова посета њих вратила што се тиче хране у живот!
Што се тиче продавнице која је у њиховом комшилуку а од које они буквално и живе јер им оставља могућност да се задуже на вересију па да врате кад могу смањили смо им дуг за 146.50 евра јер сам гледајући са шефицом тог маркета обухватио период до 20 фебруара ове године. Наравно да је било још толико дуга али није се више имало. Што се тиче осталих ствари а везано за породицу Милић њихове ћерке су добиле личну карту за странце па су сад у поступку вађења осталих докумената преко завода за запошљавање да и ту папире среде и да могу што лакше да пронађу запослење. То се односи на три ћерке које су са њима, Иваном, Зораном и Зорицом док Дијана која се удала у једно село близу Даниловграда има два сина и две ћерке, укупно четворо деце. Положај тог избегличког насеља још није решен и још увек се незна шта ће да буде са њим. Хоће ли се правити нове куће јер су ове у веома лошем стању или ће негде да буде премештен, још се незна.
Све у свему, након скоро пет година од моје задње посете породици Милић, могу рећи да су деца порасла, близанци Дејан и Зоран су завршили основну школу и већ су некако свикли на живот у таквим условима као и на саму Црну Гору, односно Подгорицу. Миладин се труди да среди инвалидску пензију па сам му саветовао да пође до амбасаде Србије у Подгорици.
И на крају, оно што ме највише дирнуло, је да поред захваљивања Србима који помажу Србе, нашим донаторима и самој организацији од стране свих чланова породице Милић који су мислили да ко зна кад и дали ћемо уопште доћи јер су и они свесни да има још породица који су у тешком социјалном стању, само чујење и звучање имена СРБИ ЗА СРБЕ у том избегличком насељу које је национално мешовито многима је пријатно деловало да су многи који су били у близини имали осмех на лицу и било им је пријатно због самог чина помоћи породици Милић.
