Срби за Србе у посети Торбицама
Стигли смо око 14 часова у Бањалуку, убрзо нашли тржни центар у коме смо купили храну за породицу Торбица. Како сам се раније чуо са свештеником Љубиславом који ми је нагласио да им помоћ дајем у храни, након завршене куповине поново смо се чули и договорили где да нас сачека како би нас одвео до Торбица. На 20 км. од Бањалуке долазимо до села Поткозарје. Примећујем незадовољсто код свештеника о стању у дотичној породици. Међутим идемо и долазимо пред породичну кућу од Торбица. Укратко сам објаснио људима ко смо и чиме се Срби за Србе баве. Нису имали појма о нама и организацији а и свештеник је први пут чуо за нас. Из кола истоварамо купљену робу, која се првенствено базирала на основним животним намирницама : брашно, шећер, уље, со, макароне, пакет млека итд. ( доставићу вам и рачун тако да ћете имати комплетан увид шта је купљено и у којој количини).
Незадовољство које је примећено са почетка приче се и потврдило. Да сада не бих ја шминкао причу рећи ћу вам конкретно свештеникове речи: “Ово је добро што сте донели јер је грехота ове деце, али родитеље треба и пустити мало да ништа немају јер и не заслужују помоћ“. Отац Жељко Торбица је у ствари паразит који ништа неће да ради.Он каже да смо донели паре на руке то би све отишло на цигаре и пиће. Није спреман да оде у шуму да накупи дрва за зиму. Иде зима а он ништа није по том питању урадио. Прошле године им је свештеник купио 10 метара дрва, ове године није видео сврху да то опет ради. Цело село им је спремно помагати али они то незнају да искористе и злоупотребљавају својим безобразлуком ( ово се наравно све односи на родитеље а не на дечицу). Пошто Торбице живе у туђој кући, Центар за социјални рад им плаћа кирију. Свештеник им је некад пре довео спонзоре да им направе кућу али су се људи згранули кад су видели да нико од њих нема никакав документ код себе. Ни родитељи ни деца. Људи се извинули и рекли ми немамо на основу чега да правимо кућу. А све је то последица немарности ових родитеља. Углавном да скратим овде причу, ово је како каже Љубислав сипање воде у море! И док смо стајали испред куће намерно нам је пред Жељком испричао причу како у селу стварно има самохрана мајка са петоро деце који су ЗА ПРИМЕР. Боре се као лавови, клинци одлични ученици ма све ОДЛИЧНО! Каже човек такву породицу ВРЕДИ помоћи.
