Срце скромног хероја Миленка Вуксића, довољно велико да у њега стане љубав за деветоро дјеце!

Бројна су херојска дјела која су исказали наши људи током ратних дејстава деведесетих година у Братунцу и околини, када су својим животима бранили нејач и своје ближње. Шта рећи онда за једно безгранично херојско дјело у мирнодопским условима, које је показао глава породице Вуксић из Братунца, скромни Миленко, када је након бројних породичних трагедија које су их задесиле, прихватио да поред своје четворо дјеце Радована (18), Радета (17), Луке (14) и Марка (5), одгаја и још петоро дјеце од свог брата и сестре.

Као да није било довољно страдања за ове намучене људе, који су прошли голготу током рата, па су се на њих окомиле породичне трагедије, једна за другом, све страшнија од страшније. Последице тих трагедија, највише погађају дјецу. Није било могуће заобићи причу о томе како су Његош (26) и Андријана (25), као и Ратко (18), Рада (14) и Маријана (11) завршили под истим кровом са својим стрицем, односно ујаком Миленком и његовом супругом Невеном, а да се не помену те несрећне околности.

Не знам ни сам како бих вам све објаснио. Ни сами себи не можемо објаснити све што се десило. Сестра је пострадала од свог мужа, а братова супруга се објесила. Брат се предао алкохолу, тако да није у могућности ни о себи да брине. Нисам вам ја никакав херој, урадио сам што би свако вјероватно урадио да је на мом мјесту и прихватио сву ту дјецу да их одгајам. Боље ја, него да их предају у хранитељске породице. То себи не бих опростио. Трудим се да зарадим колико могу, да им свима обезбиједим барем најосновније, да могу да се школују и да нису гладни – скромно нам је рекао Миленко.

Да ли од мукотрпног рада, да ли од бремена невоља које му је живот натоварио на леђа, Миленку је страдала кичма. Ипак се не предаје, не да да га живот сломи. Мора једноставно да издржи, јер су очи деветоро дјеце уперене само у њега. Иако је неколицина њих пунољетна, док год се не осамостале, Миленко им је једини ослонац.

Хвала вам што сте ме посјетили и што се неко заинтересовао за нас. Имам ту другу кућу, коју смо почели да градимо из нужде, након свих ових трагедија, да бисмо могли да смијестимо сву дјецу, да свако има неки свој кутак. Неки од њих нису више ни мали, па иако ова кућа у којој живимо има 120м², није довољно велика. Ако ме питате, више бих волио неку врсту помоћи, која би ми помогла да зарађујем и да можемо сви да се око тога ангажујемо. Планирао сам неку печењару да отворим ту на имању, па бих волио то да озидам. Мислим да би нас то ставило на ноге – озарен је био Миленко говорећи о својим пословним плановима.

Сазнали смо да је цијела породица изузетно вриједна и радна, баве се и пољопривредом и сточарством и производњом угља. Тако да не сумњамо да ће им и потенцијални посао са печењаром ићи од руке.

Миленко нас је својим примјером и пожртвовањем веома заинтересовао, али и начином размишљања. Већина људи на његовом мјесту би вјероватно тражила помоћ око довршетка градње куће, али не и он. Не размишља од данас до сутра. Зна да се оваква прилика и пружена рука помоћи ријетко указује, па жели да искористи шансу на најбољи могући начин.

Покренућемо акцију да се породици Вуксић обезбиједе сви неопходни услови за развијање породичног бизниса, а што да не, ако будемо у могућности да помогнемо и око довршетка породичне куће, јер овакви хероји као што је Миленко, заслужују да буду награђени!