Стазама јунака, на земљи славних предака – други део Видовданске акције завршен испоруком помоћи широм Метохије!
Mетохија задужбина нашијех предака и јунака, посебним сјајем сија на Видовдан. Остави нам ванвременске речи наш златоусти Св. Владика Николај Велимировић да морамо бити задужбинари, па макар и чесму оправили у свом дворишту и тако нас додатно обавеже да занавек бринемо о своме и својима.
Како ће наша опустела Метохија опстати без нас, ако престанемо бити њени задужбинари? Јесте, држи Метохију још увек наш Свети краљ Стефан Дечански својим целебним моштима и молитвом за свој народ пред престолом Господњим, али морамо и ми на делу показати, да има за кога да Господа моли Св. Стефан Дечански.
Наш задужбинарски труд, овај пут је подразумевао испоруку неопходне помоћи за седам предложених породица у склопу другог дела Видовданске акције у Метохији. Приложили смо 29.040 евра и обезбедили договорену помоћ.
И у склопу ове акције помоћи народу у Метохији, нисмо заобишли страдално село Рудице. Након три године и тадашње помоћи у виду материјала за фасаду, поново смо посетили и помогли породицу Младена Дашића. Самохрани отац Младен, осим што подиже двоје малолетне деце Анастасију (13) и Луку (11), брине и о својој мајци Ратки и двадесетдвогодишњој сестри. Овај пут смо им обезбедили систем за грејање домаћинства. У ту сврху, утрошено је 3.000 евра.
Храбри и млади Милија Манојловић на делу показује да је много зрелији и стабилнији са својих тридесет година, него многи његови вршњаци који живе у изобиљу и сигурности великих градова. Он у Гораждевцу са супругом Даром одгаја своја два апостола Петра (3) и Павла (2). А Гораждевац и Метохија, безбедни су колико и хришћани у време поменутих Светих апостола. Не само што је Милија одлучио да заснује породицу и остане у пустој Метохији, него са њим у домаћинству живе још и његови родитељи Драган и Милева и братић од стрица Филип (18) који је остао без родитеља. Сви су они ослоњени на Милију, који је запослен при Пећкој патријаршији. Потребно је било реновирати кров на њиховој породичној кући. За изведене радове и набавку материјала издвојили смо 4.000 евра и охрабрили Милију да настави да се бори за себе и своју породицу. Захваљујемо се учесницима Тројке из блока у Земуну који су прикупили неопходна средства за помоћ Манојловићима.
У селу Дрен код Зубиног Потока, помогнуте су две породице. Прво је помоћ добила породица Костовић коју чине родитељи Миодраг и Душица и синови близанци Милан и Миљан (21) и нешто млађи Никола (17). Њима смо набавили ротациону косу, тракторску фрезу и гуме за трактор, с обзиром да им је бављење пољопривредом примарни извор прихода. 2.500 евра је вредност обезбеђене помоћи за Костовиће.
Породицу Рашковић, такође из села Дрен, чини заједница породица два рођена брата и њихових родитеља. Старији брат Радосав има супругу Сандру и дечицу Милана (8), Машу (6) и Лену (3), док је годину дана млађи брат Зоран ожењен Данијелом, и такође имају троје дечице близнакиње Неду (6) и Нину (6) и сина Јована (3). За ову малу породичну задругу, финансирали смо изградњу штале, за шта је издвојено 10.500 евра. Њихови родитељи Невен и Марија, поносни су на чињеницу да оба сина имају велике породице и живе са њима складно у истом домаћинству.
У Сувом Грлу, помогли смо Стојадина Томашевића, који са супругом Миленом има сина Василија (7) и ћерку Драгану (5). Њима је био потребан трактор дуплак, па је и та помоћ на време обезбеђена са наше стране, за шта је издвојено 7.000 евра.
Последња помогнута породица, били су Филиповићи из села Угљаре такође код Зубиног Потока. Супружници Марко и Биљана, навели су да би им највише користила једна стеона крава. Договорена помоћ им је у кратком року обезбеђена, за шта смо утрошили 1.800 евра. Значиће овај вид помоћи Филиповићима, посебно јер у домаћинству живи и троје малолетне деце: Ксенија (14), Невена (13) и Мирослав (9).
Са пуно емоција приступамо свим нашим активностима које спроводимо на Косову и Метохији. Радимо и маштамо, да ће ове наше активности допринети да једног дана Метохија поново оживи и да неће бити све узалуд. Реалност је другачија, али се са њом не миримо.
Нажалост због све критичније ситуације на Косову и Метохији, завршетак акције каснио је неколико месеци у односу на први део Видовданске акције, који је нешто брже окончан у косовском поморављу. Нашој браћи, братству манастира Високи Дечани, упућујемо највећу могућу благодарност, на жељи и труду који улажу сваки пут, како би наша помоћ стигла до оних којима је то најнеопходније.
