Суморни дани за породицу Антић

Александар Антић, дечак уморног погледа, одсутно гледа у околна брда док нас чека на месту где се скреће за његову махалу Ливаде, у селу Дреновац, 15-ак километара удаљеном од Врања. И по сувом времену само ладом нивом може се стићи до његове куће. Ученик је осмог разреда основне школе у Власу и нада се да ће положити разред.

„Основну морам да завршим, а није било лако, без довољно књига и свезака, без прибора, без довољно светла у једној јединој соби где живим с оцем Новицом, мајком Душанком, сестрама Миљаном и Стефаном и братом Димитријем. Живот без воде и без редовног парчета хлеба прогања га и дању и ноћу. Од наредног лета, ако бог да здравља, крећем у шуму, у сечу дрва за надницу, да зарадим колико толико за себе, али и за остале у кући“, каже 14-годишњи Александар, који је пре времена одрастао више гладан него сит.

Лада се пробија разрованим земљаним путем, пуним камења. Александар са сестрама, које иду у школу, од асфалтног пута до куће сваког дана иде пешке 45 минута у једном правцу. Колима се стиже до места где се завршава земљани пут, а онда се до куће Антића иде 300 метара узбрдо.

Нахерена зграда, од каменог темеља и зидова од летви премазаних блатом, на све личи само не на кућу. Прозори су омањи, немају стакла, прекривени мушемама, најлоном, папиром.

Половина куће је почела да се урушава, друга се држи до првих већих снегова. На крову фале црепови, виде се танке греде, а млаз светлости злокобно се спушта у собу.

Испред куће набацана су дрва од цера, недовољно за зиму. У помоћној просторији, налик на шталу, везана крава хранитељка на којој се броје ребра. У кућу, која је усечена у брдо, улази се са стране преко овећих каменова који замењују степенице.

Дочекују нас Александров отац Новица са супругом Душанком, осмогодишњом кћерком Стефаном и две године млађим Димитријем. Најстарија Миљана има 15 година и у Врању похађа средњу пољопривредну школу. Путује сваки дан аутобусом до задње станице, а онда пешке до куће. Кад иде у прву смену, излази из куће у пола седам ујутру, а враћа се око пола пет после подне. Када иде у школу по подне, излази у пола један, а враћа се у 10 увече. Због мрака и вукова на путу је чека брат Александар.

„Све би било добро“, прича Александар, „али, он (показује на оца) не ваља. Имао је посао у Врању, истерали га, није долазио на посао. Уништава га ракија, а он нас. Пије, сада, додуше, мање. Али, пије, увек пије. Не сме да нас малтретира. Доста смо времена провели ван собе, голи и боси, напољу или у штали, и то ноћу, престрављени, упишани од страха. Рекао сам му и то у очи: ‘Нећу да трпим да било кога вређаш, а камоли удариш.’“

Антићи живе од 9.200 динара социјалне помоћи и дечјег додатка. Осим краве и три кокошке и певца, које чувају у соби поред, немају ништа. Не обрађују земљу, само имају малу башту захваљујући којој имају мало кромпира, пасуља и паприке.

„Кромпир, кромпир, кромпир, само кромпир…“, кроз сузе говори Стефана, ученица другог разреда основне школе у Дреновцу.

Ретко кад имају више од једног оброка дневно. Док има воћа, јабука и дивљих крушака у околини, тиме допуњују своју исхрану. Најтеже је Миљани.

„Миљана одлази у Врање у школу сваки дан и мора да плаћа аутобуску карту, 140 динара. Месечно изађе око 3.000. Због тога нема пара за доручак. У школи не постоји менза, кад сви изађу да купе нешто за доручак, она остане у учионици, извади две-три јабуке, оне планинске, ситне и то поједе“, прича Александар.

Улазак у кућу личи на призор из хорор филма. Плафон је на више места отпао, свуда је дебео слој прашине, у јединој соби где спавају, деца једу и уче. Њихова мајка Душанка, која због говорне мане не прича разговетно, показује руком на плафон.

Имају два кревета, на једном спава Новица са Стефаном и Димитријем, а на другом Душанка са Миљаном и Александром.

„Много је тесно, нема ноћу спавања. Ко уграби преко дана, добро је. Гледамо да Димитрије и Стефана спавају током дана, а ми ноћу. Спавамо обучени. Пробија промаја у соби са свих страна, а и немамо јоргане, покривамо се чиме стигнемо. Набацамо преко себе све што нађемо, од чаршава до ћилима. Криво нам, јазавци, којих има у близини, имају своју топлу јазбину и сигурни смо да боље живе од нас“, наводи Александар.

У соби, у кући која само што се није урушила, за госте нема ни столице. Тешко се дише, излазимо напољу, корак је клецав, све тежи. Остављамо Антиће на милост и немилост судбини.

Пресушио бунар

У два различита краја собе стоје два старинска кревета од гвожђа. На њима стари ћилими, са много флека. Поред њих похабана и поцепана обућа, не зна се чија. Са стране расклиматан сто, на њему разбијене шерпе, зарђали тањири, виљушке и кашике. Душанка и Миљана ће то опрати кад Александар донесе воду са извора, доле поред пута. Доноси на леђима, у пластичним флашама које веже канапом. Воде нема, бунар испред куће, као за инат, пресушио. Немају ни WЦ.

„Оперемо, једемо и тако. Не хвата нас никаква болест, а зашто би, живимо на чистом ваздуху“, као да се правда, прича Александар.

Рад у школској мензи

„Једем у школи у Власу, у мензи. Не наплаћују ми, јер останем да почистим и помогнем све што треба, а за узврат ми дају да једем све што је остало. Једем за тројицу, јер то ми је једини оброк у току дана“, каже Александар.