„Своје немамо, а одавде ће нас пре или касније иселити!“ – деветочлано домаћинство Велисављевића из Караџићева суочава се са најтежим моментима у свом одвећ тешком животу!

Гласина да у маленом месту Караџићево које се налази надомак Винковаца, постоји породица са чак деветоро деце и да немају ништа своје под капом небеском, сигнал је био да се у најкраћем року спремимо и пођемо у информативну посету. Јер просто у тим крајевима Западног Срема, одушевљење је и када се налети на породице са троје или четворо деце, а тек овакви примери за нас представљају право откриће.

Реч је о породици Велисављевић. Супружници Ненад и Јасминка изродили су чак деветоро деце. Двоје најстаријих, син и ћерка не живе више са њима од скоро. Син је отишао да ради, а ћерка је засновала своју породицу.

Мучили су се кроз живот и даље се муче. Деветоро деце одгајати, а притом немати стални извор прихода нити свој кров над главом, не може се никако другачије описати него мучење.

Добро и зло са својим родитељима још увек под истим кровом деле Младен (27), Александар (20), Александра (19), Теа (16), близанци Милан и Миленко (15), Никола (14) и Ивана (12). Без обзира што се двоје најстаријих одселилио, њихов одлазак надоместила је у кући беба Ивана (1), Александрина ћерка. Чисто да не опадне бројно стање чељади у кући.

Иако нема поноснијих деде и бабе од Ненада и Јасминке, ипак је брига како сада обезбедити све што треба и за најмлађу укућанку, када нико нигде не ради.

„Ивана нам је освежила кућу. Она ту спава у кревецу у трпезарији са нама, па се ми тако дружимо и причамо током ноћи док не заспи. То је наша мезимица“, започео је разговор деда Ненад видно поносан, али опет делимично и забринут.

Несхваћени и неуклопљени били су целог живота. Као и све вишедетне породице, које живе на рубу немаштине, наилазили су на бројне коментаре како по питању броја деце, тако и по питању начина на који живе. Осуда их је пратила као сенка. Зарад свега тога активирали су неки посебан одбрамбени механизам и решили да се ослоне сами на себе и да се сами довијају како би успели да опстану.

„Овде смо од неке 2006. године. Живели смо и у Јанковцима, па као подстанари у Белом Брду, па смо морали да се и одатле селимо. Поднели смо били у то време захтев за стамбено збрињавање као млади, брачни пар са у то време четворо деце. Добили смо смештај овде где смо сада. Ово како видите је сада одлично. Када смо дошли, то је све било толико зарасло у коров, да није било могуће ни отворити капију. Није било струје, ни воде. Све смо то морали сами да уређујемо, јер нисмо добили средства за обнову, а да би могли да се уселимо“, наставио је Ненад причу о њиховом животном путу.

На страну сви недостаци који су видљиви на овој кући, поврх тога свакако није довољно велика да подмири потребе једног овако бројног домаћинства.

„Нудили су ми да откупим ову кућу, за огромне паре, и притом нису хтели да ми признају било шта што сам у њу уложио, па сам морао и да се свађам са њима. Рекох им дали сте ми кућу, морао сам све сам да улажем и обезбедим и струју и воду, а њих није било брига. Кажу ми зашто сам улагао, да је то мој проблем. Давали су људима који су самци много боље куће, са централним грејањем и струјом, а нама са оволиким бројем деце не желе ни да изађу у сусрет са неким олакшицама. А недавно су хтели и да нас иселе одавде и то у сред зиме. Рекао сам им да ми немамо где и да нећу нигде да изађем са оволиким бројем деце на улицу“, додао је шта је тренутно срж проблема и какве битке води са представницима AПН-а (Агенције за правни промет и посредовање некретнинама у Хрватској).

Осећа се велика неизвесност. Сваки месец може да буде пресудан. А свесни смо и ми и сами Велисављевићи да нико не жели да прими ни под кирију породицу са оволико чланова, која притом нема редовна примања.

Да ли ће их ветар судбине бацити на неку другу локацију, да изнова почињу са прилагођавањем средини и кућењем или ћемо успети да им обезбедимо одговарајућу кућу која ће моћи све њих да прими, и из које ће можда коначно започети неки бољи и квалитетнији живот?

Надамо се да ћемо бити бржи од судбине и спровести још један специфичан пројекат у дело.

Хуманитарна организација Срби за Србе упућује позив својим донаторима и пратиоцима, да нам помогну, како би успешно скућили још једну српску породицу којој је тај вид помоћи од непроцењивог значаја!