СЗС помоћ за Атанасковиће
У недељу, 27. фебруара, посетили смо породицу Атанасковић из Винче, предграђа Београда. У дрвеној бараци живи мајка Драгица са своје четворо деце: Љепосавом (11), Богданом (12), Слободаном (13) и Гораном (10). Двоје деце је веома болесно; Слободан има астму и имао је два пута потрес мозга, а Љепосава има епилепсију. Две Драгицине кћерке су удате, један син ожењен. Преостало троје деце живе заједно у стану на Канаревом брду, који им држава обезбеђује. Прву акцију смо започели на болечкој пијаци где смо купили храну и основна средства за хигијену.
За сада не морамо да бринемо да ће петочлана породица остати гладна. Драгици и њеној породици је ова помоћ и те како добро дошла јер 10200 динара које би требало да добија од Центра за социјални рад није уопште добила у 2011. години. Од Министарства рада и социјалне политике добија само помоћ у износу од 2000 динара, а последњи пут је добила у јануару за децембар. Жалила се и надлежним органима, али општинска и градска управа пребацују одговорност једна на другу. Драгица се и сама бори. Иако је срчани болесник и има дијабетес, она чисти по кућама. Не либи се никаквог посла и труди се да има недељно било каква примања да може да прехрани децу. Повремено ради као помоћна радница у кухињи у оближњем ресторану, и то онда када се организују прославе. Електричне инсталације у бараци су веома лоше, али не могу да се поправе. Рекоше нам да су каблови почели да варниче. Лоше инсталације нису једини, а ни највећи проблем који Атанасковићи имају са бараком. Они имају једну просторију која је преграђена и има мање од 20 м2, и ту живе. Немају купатило, имају пољски тоалет, а купају се поред врата у пластичном кориту. Један од највећих проблема са којим морају да се носе су пацови који, као по пољу, вршљају по бараци. У дотрајалост бараке смо могли да се уверимо и док смо ходали, јер под улеже и шкрипи.
Као и прошлог пута, и сада смо могли да чујемо како сви они спавају на једном кревету. Уверили смо се да се и тај кревет распада јер су федери почели да искачу. Драгица је замолила да, ако неко има кауч, макар и полован, донесе, јер им је све незгодније да спавају. Шпорет којим су грејали ову просторију је био готово неупотребљив. Рерна је прогорела, а врата од шпорета су спадала. Веш-машина је такође била неупотребљива. Нов шперет и половну машину смо успели да им обезбедимо при нашој трећој посети овој породици, 6. марта 2011. године. Тада смо однели и обућу деци, јер им је била преко потребна. Атанасковићима помаже и локални парох Драган, као и људи из цркава и манастира из Београда, за које Драгица има само речи хвале. Драган им је обезбедио огрев за ову зиму, јер је та помоћ од државе ове године изостала. Драгицу и њену породицу су помагали из „Фонда хуманости – Вечерњих новости“. Перед њих, Драгици су долазили и новинари из других листова, али се ретко ко јавио на апел. На жалост, многи и одмажу као што су Драгичине комшије које су је пријављивале Центру за социјални рад кад она оде да ради да би прехранила породицу.
На крају нашег разговора Драгица нам је рекла да не очекује ништа, али да би волела, да ако ништа друго, имају само још једну собу и купатило. Када смо Драгицу упитали да ли би живела негде на селу, рекла је: „Драге воље. Тада не бих морала да се бринем за храну.“ Она је спремна да живи било где, где би могла да обрађује земљу и гаји башту. Ми ћемо се и даље трудити да помогнемо овој породици и позивамо све људе добре воље да нам се у томе придруже.
