СЗС помогли Ковачевиће на Рогатици

Милена Ковачевић и њено четворо дјеце су живјели у Рудом у Републици Српској гдје је, од како се удала, трпјела насилног супруга алкохоличара. Милена злостављање више није могла подносити и прије пар мјесеци је одлучила да због своје дјеце то прекине. Чврста у жељи да својој дјеци коначно обезбједи мир, сигурност и пажњу вратила се у једино мјесто за које је знала, своје родно село Пљешевице, близу Рогатице, својим старим родитељима. Мајка Милена се са дјецом уселила у поткровље родитељске куће гдје већ живи њена сестра са породицом. Сестра јој је помогла да се запосли у једној приватној фирми али су ту плате нередовне и радници нису пријављени. Кћерка Александра (15 год.) иде у средњу школу у Рогатицу и возари као и Анастасија (11 год.) и Павле (10 год.) који иду у основну школу. Најмлађи Петар (3 год.) остаје код куће са баком која га чува. У родној кући је простора јако мало. Мада свима годи близина и пажња вољених, савјети социјалног радника су да дјеца требају свој дом да би лакше пребродила мучна дешавања која су их ту довела. Пошто старији већ иду у школу у Рогатицу, Милена је одлучила да ту нађе стан и тако макар трошкове превоза смањи. Међутим, кирија би јој била 100 КМ коју би покрила са дјечијим додатком (160 КМ) као и режије. Пошто за два мјесеца колико већ ради још није добила плату велики проблем јој је био како да обезбједи себи и дјеци дрва. Пошто је за нашу орагнизацију чула у акцији за породицу Пециреп, обратила нам се за помоћ. Посјетили смо Ковачевиће једног кишног викенда крајем новембра. Деда и бака су у приземљу обиљежавали крсну славу па смо ми, да не сметамо, обавили посјету на спрату, у поткровљу. Сва дјеца су била горе да не сметају родитељима тако да смо могли […]

Милена Ковачевић и њено четворо дјеце су живјели у Рудом у Републици Српској гдје је, од како се удала, трпјела насилног супруга алкохоличара. Милена злостављање више није могла подносити и прије пар мјесеци је одлучила да због своје дјеце то прекине. Чврста у жељи да својој дјеци коначно обезбједи мир, сигурност и пажњу вратила се у једино мјесто за које је знала, своје родно село Пљешевице, близу Рогатице, својим старим родитељима.

Мајка Милена се са дјецом уселила у поткровље родитељске куће гдје већ живи њена сестра са породицом. Сестра јој је помогла да се запосли у једној приватној фирми али су ту плате нередовне и радници нису пријављени. Кћерка Александра (15 год.) иде у средњу школу у Рогатицу и возари као и Анастасија (11 год.) и Павле (10 год.) који иду у основну школу. Најмлађи Петар (3 год.) остаје код куће са баком која га чува.

У родној кући је простора јако мало. Мада свима годи близина и пажња вољених, савјети социјалног радника су да дјеца требају свој дом да би лакше пребродила мучна дешавања која су их ту довела. Пошто старији већ иду у школу у Рогатицу, Милена је одлучила да ту нађе стан и тако макар трошкове превоза смањи. Међутим, кирија би јој била 100 КМ коју би покрила са дјечијим додатком (160 КМ) као и режије. Пошто за два мјесеца колико већ ради још није добила плату велики проблем јој је био како да обезбједи себи и дјеци дрва. Пошто је за нашу орагнизацију чула у акцији за породицу Пециреп, обратила нам се за помоћ.

Посјетили смо Ковачевиће једног кишног викенда крајем новембра. Деда и бака су у приземљу обиљежавали крсну славу па смо ми, да не сметамо, обавили посјету на спрату, у поткровљу. Сва дјеца су била горе да не сметају родитељима тако да смо могли са њима попричати, сликати се и увјерити се у скученост простора. Милена је Павла, због здраствених проблема водила у Бањалуку гдје ће морати ићи на контроле. Кћерке, због животних околности дјелују зрело и одговорно и увелико већ помажу. Малени Петар, миљеник свих укућана само уз мајку осјећа сигурност.

На крају, као и приликом већине наших посјета, све проблеме те дјеце не можемо ријешити. Као и увијек одабирамо најхитнији и најпречи па се са Миленом договарамо о куповини неколико метара дрва за огрев. Она ће то завршити са приватником код ког дрва и превоз до куће коштају као дрва без превоза у државној фирми па у ту сврху издвајамо 385 марака а преосталих 15 марака за набавку мало хране.

Одлазимо у нади да ће се малим Ковачевићима све жеље испунити и да ће Милена успјети да се са проблемима избори и обезбједи им неопходно. Можда им сазнање и чињеница да припадају једној великој породици – нама Србима, пружи утјеху и сигурност јер нису сами па ако им опет нешто буде требало могу рачунати на нас.

Слични чланци