СЗС помогли породице у Вишеграду
Акцију за породицу Божић смо одрадили уз Зоранову помоћ и помоћ његовог интернет портала „Вишеград24.инфо“ којем се овом приликом много захваљујемо. Прва породица коју смо помогли били су Божићи који живе тачно на граничном прелазу са Србијом у бившој касарни. Гордана и Десанку живот није нимало мазио. Иако су обоје са подручја Вишеграда смјештај проналазе далеко од насељених мјеста у тој згради која је грађена као спаваона војницима. У тим високим и хладним просторијама покушавају обезбједити својој дјеци скроман дом. До прије четири године њихов живот је био сличан животима многих младих парова са дјецом. Борили си су се и радили за сво троје дјеце.
Десанка је тада била трудна са малим Срђаном и када је пород кренуо Гордан је платио ауто да је возе до најближе болнице која је неких 80так километара у Фочи. Нису успјели стићи па се мали Срђан родио у Горажду, градићу на обили Дрине који није дио Републике Српске. Многих непријатности је ту Десанка доживјела и онако, још слаба и лабилна од порода, уплашена за свој и дјететов живот почну њене психозе и њен губитак са реалношћу. Зоран је наш долазак најавио па су нас сви чекали. Десанка је пар дана прије изашла из душевне болнице па јој је тетка из Вишеграда дошла да мало помогне. Тужна слика пресретне дјеце која су жељна своје мајке па је свако мало додирују а она под јаким лијековима уз тежак физички напор понекад неко загрли. Гордан који више ни сам не зна куд ни како а опет како и сам каже „шта ће дјеца без мајке? А и ја сам?“ Дан прије наше посјете, ненајављена и сасвим изненада из Њемачке им је стигла велика количина хране, играчака и гардеробице. Имају име и презиме човјека који им је то послао па Гордан свако мало гледа папирић и не може да вјерује да им је неко кога не знају послао хране. Дјеца одушељена играчкама ваде и показују шта су добили. Срђан од среће не престаје причати док најстарји Слађан, 13 година, покушава да га смири. Слађан иде у школу у Вишеград и све до сада је био одличан ђак. Показао нам је разна признања која је добио. Ове године му је просјек покварио енглески из којег је једва добио 2 али је обећао да ће пробати то поправити. Каже да је то све због задаћа јер нема ко да му покаже а он не зна. Сестре Жељка, 9 година, и Младенка 7 година иду у подручну школу која је ближе кући и оне су одлични ђаци. Сви возаре сваки дан и рано ујутро одлазе а касно се враћају кући.
Донијели смо гардеробе и обуће коју смо за њих скупили тако да је Слађан добио зимске ципеле које није имао. Иако су биле два броја веће то му није помутило радост јер како каже може вунене чарапе обути. Пошто им је кућа пуна хране захваљујући поменутом донатору ми смо планирану донацију од 600 КМ утрошили тако што смо им обезбједили огрев до краја зиме јер им је врло мало дрва остало. А са остатком новца смо дјеци уплатили ужину до краја школске године у продавницама поред школа. Гордан, скроман човјек ништа не тражи. Срамота га каже „можда је луксуз“ али кад би дјеца могла имати већи телевизор „оћоравиће од овог малог“. Планира, ако буде икако могао да на прољеће купи прасад па да имају меса за зиме. Има каже сушницу „па штета да не осуши дјеци меса“. Планира довести воду у касарну која је из неких разлога прекинута али не може да се договори са осталим станарима из сусједних зграда поменуте касарне који су такође у тешкој ситуацији а бројчано нису толико јаки да би им сума била неосјетна. И тако расту малени Божићи далеко од свега са мамом коју покушавају заштити и татом који више не зна како даље. На граници двије државе а да ниједној није стало до њих.
Посјету Мољевићима смо испланирали и одрадили на исти начин као и Божовићима, уз Зоранову помоћ са интернет портала „Вишеград 24.инфо“. Међутим тај дан је дјевер Слађане Мољевић планирао да све три дјевојчице крсти тако да смо посјету скратили јер су гости код Мирослава чекали да се слављенице са мајком врате назад. Софија 8 година, Александа 7 година и Славица 6 година од очеве смрти у новембру, живе код стрица Мирослава који и сам има двије дјевочице Душану 14 година и Данку 11 година. Поред бриге о дјеци Мирослав прискаче у помоћ и њиховој мајци Слађани која је инвалид и сама треба туђу његу. Стан у којем је Слађана живјела са супругом и своје троје дјеце се налази у бившој аутобуској/жељезничкој станици. Тај стан је тотално неуслован па је Мирослав кренуо у потрагу за новим и нада се да ће у овом мјесецу успјети смјестити снаху у нови дом и самим тим пустити дјевочице да се врате мајци. Нови проблем који ће Мирослав тада морати ријешити је начин плаћана стручне особе која би бринула о њима одређен број сати. Међутим тај храбри и несебични човјек зна да мора наћи и за то неко рјешење. Пошто брине о пет дјевочица, за све њих смо му скупљене гардеробице донијели. Мада су дјевочице на тај свечани дан биле обучене у ново ипак за једну плату јако је тешко свима обезбједити најосновније. Мирослав је успио колико толико покриви све дугове које му је снаха имала и тренутно му је највећа брига како обезбједити дрва братовој породици кад се преселе у нови стан.
У договору са њим свих 600 КМ планиране донације смо намијенили за куповину дрва и тиме мало олакшали том човјеку јер је очито да он неће пустити њих четири да гладују. Мирославов телефон је 387 65 525 188 а станује и сам као подстанар на адреси Војводе Степе 26 Вишеград. Нажалост смо позив у госте морали одбити али им желимо сретно крштење и пуно среће.
