СЗС помогли породицу Лончар
Сада ће скоро двије године како смо задњи пут били у посјети породици Лончар из Мокрог – Пале. У међувремену су успјели увећати стадо оваца, набавити прасад која су се опрасила, а захваљујући једном добром човјеку који им је купио краву данас имају и млијека дјеци. Отац Мирослав, избјеглица из Крајине, ради све послове који му се понуде. Најчешће коњем извлачи дрва из шуме за оближње приватне пилане или за огрев комшијама.
Најстарији син Његош (1988.) ради на приватним пиланама јер другог посла не може наћи. Међутим, ни он ни отац не могу ништа зарадити зими која се ове године баш одужила. Пошто породица нема апсолутно никаквих примања од када је кћерка Гордана (1996.) напунила 15 година и тиме престала примати доплатак, Мирослав је покушао и по овом великом снијегу мало дрва насјећи у шуми па на тај начин дјеци макар карте за превоз у школу обезбједити. Нажалост, дрво је пало на њега и сломило му ногу на три мјеста. На Милојку је поред бриге о дјеци, сада још пала и брига о супругу и начину финансирања његовог лијечења. Како невоље никад саме не долазе, тако су јој овце почеле умирати па је мимо свих проблема морала платити и ветеринара да заштити остатак стада. Тако су дочекали дан да у кући нема брашна па је Милојка опет потражила нашу помоћ како би могла дјецу нахранити. Пошто нам је Општина Пале уплатила 167 КМ , искористили смо их тако да купимо храну Лончарима и тако помогнемо тој породици да прегрми остатак зиме и превазиђе невоље које су их снашле. Приликом наше посјете само смо затекли Његоша и најмлађег Михајла (2007.). Немања (1994.) и Гордана су били у школи (Лукавица) која се налази 30 км од Мокрог. Радним данима они оду ујутру од куће а врате се тек увече, најчешће без пара и могућности да себи купе нешто да поједу током дана. Јована (2003.) и Јовица (2000.) још увијек иду у основну школу у Мокром и за вријеме наше посјете су стигли кући, али се од стида нису дали наговорити на сликање.
Купљене намирнице у вредности од 165 КМ смо оставили и, у жељи да што мање сметамо Мирославу који храбро трпи болове, напстили смо ту породицу. На одласку смо успјели уочити моменат када је мали Михајло видјевши банане у кесама исте покупио и кренуо да се сакрије и највјероватније их сам поједе, што је овој посјети мало ведрине додало.
Лончари се као и увијек захваљују свима на помоћи, а нарочито нашим донаторима који нам омогућују да радимо, помажемо и постојимо за ове који се више немају коме обратити и којима смо ми једина нада.
