СЗС поново у Старој Србији

Од петка 27. до недеље 29. Маја, 2011. године, спроведена је друга велика хуманитарна акција на подручју Старе Србије (данашње Бивше Југословенске Републике Македоније). Екипа Хуманитарне Организације “Срби за Србе” из Београда у саставу Бојан Илић и Младен Матијашевић, помогла је 7 српских породица уз утрошена финансијска средства од 1.600 €. Акцију су несебично помогли наш пријатељ Милутин, активиста СПОНЕ из Скопља, пријатељи организације из Куманова, и активисти српског културно-просветног и информативног центра ”Вук Караџић” из Кучевишта. Свима њима се срдачно захваљујемо!

Овом приликом, за српске породице обезбеђено је следеће:

• електрични фрижидер
• електрични замрзивач
• електрични шпорет
• машина за веш 
• кревет за две особе 
• угаона гарнитура 
• три пакета основних животних намирница

Трошкови саме акције износили су 160 € (превоз 80 €, смештај 60 €, храна 20€). Акцију смо започели обиласком 2 породице из села Никуљане , у Кумановском крају. Село Никуљане је српско село које постоји од 18. века. Село су основали Срби из села Жегра код Гњилана, са Косова и Метохије, који су под налетом Турских и Арнаутских банди још тада избегли са својих вековних огњишта. Прва породица који смо нашли јесте породица Тодоровић, отац Момчило и син Нешко. Момчило, човек руралног карактера, и Нешко, момак са благим менталним проблемом, живе сами и тешко се сналазе. Недавно им је укинута социјална помоћ и све што имају ови људи јесу 3 краве, кокошке и магаре. Ђакон Игор нам их је предложио за помоћ из разлога што су неспособни за самосталан живот, и увек неко мора да их обилази и помогне им. Кроз разговор, ови скромни и неискварени људи, упорно су тврдили да им не треба ништа, ваљда не желећи да узму помоћ која је потребнија другим угроженим породицама. Разгледавши кућу и покућство одлучили смо се да им узмемо лежај, да после мукотрпног рада Тодоровићи барем могу да се одморе на нечему удобном, пошто су стари лежајеви дотрајали.

Друга породица из истог села, је породица Стефановић. Срђан и Заринка, са двоје деце Кристијаном (10) и Антонијем (8), живе у изузетно тешким и нехигијенским условима. Имају 4 козе и примају социјалну помоћ у вредности од 35 €. Срђан надничи и на тај начин покушава да обезбеди додатне приходе за осптанак породице. Воду у кући немају, па смо их затекли на извору где пуне флаше. Стефановићима смо обезбедили фришидер са замрзивачем, а са њима смо се договорили да се они до наше следеће посете снађу и уведу воду, а да им ми онда обезбедимо средства за израду једног скромног купатила.

За ове 2 породице обезбедили смо и 2 пакета основних животних намирница, које смо оставили Ђакону Игору, да им однесе,а ми продужили даље.

Пут нас даље води до села Старо Нагоричане и наших старих знанаца, породице Серафимовић. Сачекао нас је Далибор са супругом, мајком и двоје деце, у видно бољем расположењу него прошлог пута. А како и не би, када је најмлађа Милена, која је имала проблема са бубрезима, успешно оперисана у Београду, и има наде за њен даљи опоравак. Далибор се много задужио за операцију, и биће потребно доста времена и рада да врати новац који је добио. Приликом прошле посете узели смо им електрични шпорет а овог пута замрзивач, како би имали где да држе намирнице.

Код Серафимовића придружили су нам се и пријатљеи из Куманова. Обишли смо поново Цркву Светог Ђорђа, коју Далибор чува, и договорили да им следећи пут узмемо 2 козе и на тај начин заокружимо једну целину и омогућимо овим људима да сами привређују.

Следећа станица, место Кучевиште , Скопска Црна Гора. Сачекали су нас пријатељи, активисти српског културно-просветног и информативног центра ”Вук Караџић”. Приређен нам је дочек каквом се нисмо надали ни у сну. Поразговарали смо о проблемима српског живља на овим просторима а затим обишли и помогли још 2 породице.

Четврта помогнута породица јесте породица Јанковић. Елица и њена мајка Звезда живе са двоје деце, Новицом (14) и Маринком (11). Недавно им је преминуо хранитељ и глава породице, Елицин супруг, и сада породица полако пада у тешку ситуацију. Још увек примају скромну социјалну помоћ али није искључено да им се то одузме. Породици смо узели угаону гарнитуру да деца могу ту да спавају,а два кревета из дневне собе преместиће у другу,како се не би више гурали сви у једној соби.

Пета породица коју смо обишли јесте породица Говедаров. Мајка Данила живи са 3 сина, Миланом (20), Мартином (18) и Блажом (16). Нико не ради а социјалну помоћ примају у висини од 110 €. Живе у кући са малим двориштем и немају земљишта па самим тим ни могућности да се баве пољопривредом. Узели смо им електрични шпорет како би имали на чему да скувају ручак, и обећали им поновну посету. Приметили смо и да им фали замрзивач и да је дотрајао шпорет на дрва, али нисмо имали финансија за већу помоћ.

Пошто је било касно, акцију смо морали да прекинемо па нисмо стигли да обиђемо четворочлану породицу Трајковић из села Табановце. Међутим њих су обишли наши пријатељи из Куманова и обавестили нас да им фали веш машина. Оставили смо њима новац за веш машину, коју су они купили и потом још једном обишли породицу Трајковић. Иначе Трајковићи су без икаквих социјалних примања зато што се изјашњавају као Срби, и ову породицу требало би имати у виду и приликом следећих посета. Отац породице Горан Трајковић прошао је пакао Вуковарског ратишта а сада пролази пакао и без ратишта.

У Кучевишту смо остали још неколико сати, дружили се са мештанима и отворили 3 пакета књига које смо им наменили а затим се вратили у Скопље. Приметили смо да ови момци и девојке доста држе до свог порекла и националног идентитета, али се види недостатак духовности и вере. Евентуалним отварањем неке просторије у којој би свештенство СПЦ могло да одржава службе, верујем да би се овим људима вратио онај прави српски светосавски дух, и да би кренули још храбрије, смерније и одлучније у своју причу. Овако, остаје нада да ће се једног дана и то догодити, и да ће национална прича бити употпуњена, иако је рад центра за сваку похвалу. Да је више оваквих центара међу нама Србима не би смо овако пролазили.

Ујутру, у недељу, ишли смо на јутарњу службу у Куманово. Служба се одржала у приватној кући (параклис ПОА Покров Пресвете Богородице) због немогућности Српске Православне Цркве да служи у храмовима, а служио је Владика Јоаникије. После службе, уз чашицу ракије и домаће пите, разговарали смо и о том комплексном питању о коме заиста држава Србија и СПЦ морају да посвете више времена јер је живот Срба у Старој Србији тотално без икаквог духа. Приметна је невероватна отуђеност од Цркве и духовности и што је још горе, слаба жеља код Срба да се то промени. Једноставно, репресија МПЦ (Македонског путујућег циркуса како смо ми назвали њихову непризнату цркву) узела је своје.

После службе, журили смо на аутобус за Београд па нисмо стигли да одемо до Зебрњака и седме породице коју смо помогли, али смо се договорили око помоћи телефоном. У питању је породица свештеника Симеона Брава, коју смо прошли пут обишли. Отац Симеон живи у Скопљу са супругом и петоро деце и јако лошим условима. Службу службује по становима а финансијска примања нема од јануара. Стога смо оставили нашем пријатељу Милутину 230 € па ће отац Симеон и он отићи заједно у продавницу и купити потребне намирнице за породицу, а рачун и слике послати нам накнадно. У Београду смо били у 9 увече, а утисци никако да се слегну. Дефинитивно највећи проблем у БЈРМ јесте проблем цркве. Решавањем тог проблема решиће се и многи други,а Срби ће моћи поново да се врате свом давно изгубљеном духовном животу, као што то слободно раде широм кугле Земаљске. Шта још додати осим да је духовна и национална ситуација у којој се налазе Срби у БЈРМ далеко најгора него било где на просторима бивше Југославије. Асимилација од стране безбожника из редова МПЦ је у току,а нама остаје да се свакодневно молимо Богу и Светоме Сави за нашу браћу, њихов опстанак и спасење.